Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

64. МИХ. М. ЂОКИЋ

руку пребаченим секирама, са широким, полу-кружним сечивима и кратким држаљима. Иза њих роје се низови наших Македонаца, „дунђера“, зидара, са шафољима за малтер, мистријама — хлебом, луком и паприкама...

„Груберови“ продавци размилили се по улицама; застају пред појединим капијама, додају послузи „кифле и „земичке“ — продужују даље свирајући у рогове монотоно вичући: три дваес пара! три дваес пара!...

Иза уличних углова промичу неке силуете у којима упознајем више чиновнике, трговце... Журе погнуте главе, бледи и неиспавани... Знам већ одакле излазе, један код другог за коцкарским столовима : „утукли“ су време и новац... а постепено „туцају“ свој углед, здравље и домаћи мир... Избегавају да се са мном сретну; срамота их... А и боље је, њихов „високи“ поздрав не чини ми част, нити ми је потребан — милији су мени они благи и простодушни погледи простих радника, што мало пре минуше поред мене и одоше на своје послове...

„.„Наилазим пред веће, ноћне кафане, које су стално отворене. Сагледам испијена, поднгдула, издужена, бледа лица, алкохолом и страстима нагрђена... Испод очију им висе модри, црни колутови... Клате се, пуше, притуљено, уморно, бенавећи се као мала деца нешто мрмоље... Кловулом. снагом и духом, полу-напити, са олошем разблудног западног женскиња ћаскају немачки, мађарски и тетурајући увлаче у кола, заваљују на седишта, жмиркају од све јаче јутарње светлости, на ногама дремају — и као натоварени џакови сена, целим телом повијају се тамо-амо... Из врата кафанских куља дим, ноћна пара, покварен, заражен ваздух, измешан са алкохолом, дуваном, прашином и јаким, несносним парфимима... Одлазе... Некога од њих познајем, некога не. Прилазим послузи,