Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

66. МИХ. М. ЂОКИ

ју за потеру 2 А колико их протли пут покуписмо...

У сусрету припитујем поједине, на које посумњам. Уверавам се из њихових исправа... и израза лица, да журе послу. Насмешим се и без зазора извиним, што сам их задржао; предајем им њихове исправе и са неколико умиљатих речи поздрављам се са њима.

„У девет и по часова заказан је састанак са колегама код кафане „Дуд“, на „Зеленом Венцу“. У томе времену и потера губи своју прву моћ, јер се улице испуне светом, па је тешко и по знати ко ради, а ко не. Ту је већ раније наручен доручак. Пеку се ћевапчићи и ражњићи и у загрејаним тањирима преливају краљевачким кајмаком. Искрсне и по која телећа или јагњећа „крезла“, „момица“, ћулбастија или кајгана. Један по један скупљамо се и весело, пријатељски дочекујемо, припитујући се, шта је ко „уловио“. Седамо за сто; једемо и доручак заливамо вином. У дну кафане, код прозора окренутог „Призренској“ улици, поседали наши пратиоци, жандарми. И за њих смо поручили доручак; они се нећкају, захваљују, једу, разговарају, смеју.. Пролазе наши познаници, јављају се, задиркују нас и мисле: ето, како полиција живи! А не знају, да смо ми од зоре на ногама — и са много и много непроспаваних ноћи...

Наређена потера делом је извршена. Наше жандарме остављамо да и даље крстаре по вароши, а ми одлазимо до канцеларије да припитамо има ли каквих нових наредаба; посвршавамо локалне, хитније предмете — и по подне поново прснемо по вароши, да са улица покупимо и остатак друштвених паразита...

— Шест је часова; потера је престала: дужност смо нашу извршила...

БЕОГРАД, 1911.