Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

68. МИХ. М. ЂОКИЋ

т - О

Познавао сам га врло добро. Страст му је да послузи не плати зараду; да закине носачу, ђубретару, млекару, хлебару... Увек у спору. Иде по квартовима, Општини, Суду, тужака се, и увек се вајка: како хоће свет да га упропасти!

Тачно у пола дванаест пре подне отишао сам са оном девојчицом у његову палату. Попех се на други спрат и после приличног чекања уђох код њега. Затекао сам га код његовог великог писаћег стола, обученог у карираној кућној хаљини са фесом на глави. Двокрилна каса иза његових леђа једним крилом отворена, а по столу маса акција —- са којих абаџиским маказама сече купоне...

Кад ме спази, он леђима пригурну крило од. касе, скиде наочаре и рече:

— Од куда ви» Шта сте хтели2 Добар дан...

— Газда Р., па ви, како видим, нисте болесни Ето, радите... Господин члан вас је јутрос звао прекорех га, што се позиву није одазвао.

— Нема друга посла! Чим му се пожали каква судопера, а он брже боље потрже најбоље грађане по кварту, као да запалисмо Београд — љутну се газда Р.

Наљути ме овај његов настрани појам о животу — па му одмах рекох:

— Закон не зна, газда Р. за газде и судопере. Пред њиме су они сви једнаки... Дошао сам код вас по наредби господина члана, да оној девојци вашој, Тотици, која вас је служила, исплатите за-. раду, да вас не би тужакала по Општини — а што је главно и што је у делокругу полицискевласти, да јој одмах вратите њене ствари које сте јој самовласно задржали.

Он разјарено скочи и викну као да га је неко. ухватио за гушу:

— Не дам ја њој ништа! Ни ствари ни зараду. Пема ништа да прими, још она мени има да даје.