Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

„ЈЕР ЈА ГА, ИПАК, ВОЛИМ!.. 2

деци мојој. Али, знате како је, женска рука није способна да управља имањем, те је много и пропало. Куће и радње морала сам да продам — и у маси за децу остао скроман иметак од чијег интереса и живим. Ја се нисам хтела више удавати. Посветила сам цео живот деци својој, коју безгранично волим... Ћерка ми је добра и спремна да буде ваљана домаћица. Али... мушко дете... оно је пошло странпутицом у животу! Трудила сам се као родитељ, замењивала му и оца, старала се, поучавала, саветовала, кажњавала — и чинила све... Али без успеха. Оно се оте од мене... Много и много горких часова имали смо и ја и моја кћи од њега. Од петнаесте своје године он ме не слуша. Сад је већ ступио у осамнаесту. Скоро три године мучим се с њиме — па и властима сам досадила...

Прекинух је, па је упитах:

— Молим вас, госпођо, како је име вашем сину2

— Стеван М......

Збуних се. Познавао сам га. Неколико пута «жажњаван је од кварта за разне полициске иступе, па рекох:

— Познајем га! Дакле, он је ваш син2

— Да, господине... па онда настави: он је учио два разреда гимназије, понављао, и више није хтео у школу. Остао је код куће, не радећи ништа. Стварао ми је пакао у кући. Што год му је дошло до руку он је из куће износио и продавао. Лењствовао, спавао до подне, свађао се са мном и са сестром... тукао је, и јадно дете називао свакојаком... Ја сам у прво време, готово две године, прикривала своје зло од света, штедела сам и себе и њега — и проводила ноћи у плачу и несаници. Морала сам, нарочито због женског детета, да јој се само не би срећа убила... Говорила сам му: овако, како синко радиш, стићи ћеш право у казамат! Он ми је увек одговарао: па и казамат је за свет! — Али се више