Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

ДВА БРАТА 16

—____======= — Е, кад бих ја то смео! Не смем, па то ти је... Даваћу тако докле могу, па ваљда ће се и он једном смиловати, па ме оставити на миру Велиш, да зовнем полицију. Шта она може да помогне Он ће једнога дана доћи изненада, као што обично: и чини, па ако му се одупрем, може ме, Боже сачувај, и убити... Хоће тај; способан је он на све... Знаш ли какве су му очи... Увек ме је страх од њих...

— Кад си такав мекушац, а ти ради и теци,. па му подај нека своју грозну страст задовољава — те ћеш под старост ти и твоја жена имати црне дане, кад останеш без ичега...

— Ко зна, ваљда ми је таква судбина да тако: прођем. Но, ипак, видећу, покушаћу да му се првом приликом одупрем...

Прошло је два месеца од овога разговора. Једнога дана, таман сам кући дошао на ручак, а ја, скидајући блузу спазим кроз прозор да му брат уђе у радњу. Оставим ручак, брзо се обучем, опашем сабљу и одјурим своме суседу. Застадохна вратима дућанским и сагледах како му предаје новац. Он грчевито стрпа банкноте у шпаг прође поред мене без поздрава и изађе на улицу...

Прекорно погледах оног јадног човека. Наши се погледи сукобише. Он обори главу и рече:

— Опет ме опљачка...

— Колико

— Никад мање од пет стотина!

— Па зашто му даде, по Богу човече» Знаш ли да ми рече, да ћеш му се одупрети 2

— Не могу. Нека носи докле има... Његов: поглед не могу да издржим.

Ништа му не одговорих но љутито изађох из. његове радње.