Iz tamnog vilajeta

8

»Часни суде, једном за свагда нека ти је знано: у кући и пред чистотом оног детета никако прљање не почини се! А ван оног крова и плота шта ко закува, не знам и није ме брига!«

Би то и прође. Дете остаде мени, и боље но рођена мајка прегох да га на нези одржим. Туђа корита знају колико се намучих, али ми се мука исплати. (Ово да утубиш с моје стране: Имаднеш ли само за кога, поднеси сваку муку, у миље ће ти се преобратити.) Тако и ја. Одрасте девојче и раскрупња се на замерак, дознаде све за њу и окрете нашим сокаком пролазити. То ти је као оно с цветом: док пупи слабо га ко види и зна, а кад се преконоћ у лепоти развије, онда појури све и свачија би рука да га узабере.

Беше нам башта у јеку: сила се божура распламтело и карамфила размирисало, а она по ваздан маје се око њих, да помислиш у дружби су некој, па најлепша међу њима да је она. А сокаком врзе се нежењено, каквих све очева, синови, у стајаћем руху и мирисно, оклева не би ли разговор везало с њом. Она, у стиду ли, у поносу ли неком, ни главе да окрене, камо ли Бога им прихвати, као да је она господског рода, а они последњи међу последњима. Којипут дође јој те се витка исправи, па погледа онамо, да спрото мушко сплете се, побрљави, не зпадне ни нога гдему стаје.

Биваше поведем је да се прође: Идемо сокаком. Ја шака јада, она онака поред мене. Куда наиђемо буде као празник. Све живо поврви на капију, или ако се напољу затекло склони нам се с пута, сачека да прођемо. Знанци смо, а нити ја ни они сетимо се једно другом Бога назвати. И, ако можеш веровати, стари људи, унуци им се замомчили, збуне се кад је виде. А што је зеленог, утетреби, па куд се затекло ту остане. Ја нити сам пристала радовати се, ни стрепњу са срца одагнати, и без