Iz tamnog vilajeta

_ прекида молим се у себи: Боже, подари да ово "на добро изиђе!

__ Огледала у кући немађасмо. Док она једног дана: »Огледало, вели, да ми набавиш!« Ја узми окретати на шалу: »Бежи, велим, невољо, још ти само то треба, па да се проврцаш к'о онамо неке! Да знаш, преварно је оно, на зло се девојка у себе загледа, па се чудо излежеј« Кад ли женско удари у плач и наопаке речи, да јој напослетку добавих, ено оно на зиду. С њиме и невољу унех у кућу: Видев се у огледалу каква је, окапа пред својим ликом. И диже главу девојка да се и сама либљах прићи јој.

А по вароши покор: Забрљави мушко, па не зна шта чини. Син оцу обија чекмеџе, калфа поткрада газду, ортак ортака, па је пијанка, и лудовање, и разбијање, и лом овуда сокаком. Па једни одовуд, једни отуд сретну се и закавже, и друг другу крв пролива. Ко се млад а жењен затекао тек надође му бес па-до модрица жену испребија. У ћилиму је пренесу роду да се ту лечи сирота. Тако неки бесни потоварили се, воловима по леб на рогове набили, рузмарином се окитили, свираче воде, па, цело чудо пред нашом капијом заустави се, па. загалами: »Бабо, изводи девојку да свадбујемо да лудујемој« Па удри у поцикивање и пуцњаву. Ја од срамоте у шал главу завила, а она несрећница заценула се од смеја.

По који превари се, ето га уфитиљен, дигао се камен да проси девојку. Ова моја остави га најпре да се начека и настрепи пред вратима. Онда га пусти да уђе и као оно учитељ ђаче, преслишава га и збуњује неким опакостима, да једва нађе врата и побегне поливен. То се после прокљуви и надовеже, и зли језици разнесу и бруји брука. И отпадише се невољни, и пре би закорачили у коју било срамоту него ли код нас у просидбу.