Iz tamnog vilajeta

-— | СЕ на Е

13

Биваше, љубичице мирисно цветају, кад их започне вести, а зајесени и дрвеће оголева напољу, кад исто заврши. И чудо, јесењи воњ бије у собу, а њој све једнако миришу оне. Па, ми још поручује: »Водицом, вели, да их залијеш, позпајем, жедне су!« Ја, шта могу, изиђем, мајем се по авлији, бајаги заливам.

Прођу тако године, и по ковчезима што јој за везове добављах, некако срачунам, осам их је протекло и у девету да залазимо, саме да нам ни туђа мачка у авлију не закорачује.

Да ми она у потребама не омали, ја на сваки посао пристајем: Данас будем код мртваца да га окупам и за укоп опремим; сутра око породиље. Или се свадбује или даћа готови па сам и ја ту да помогнем. Или ко тешко заболује, па га ваља ноћу чувати, онда опет мене зову. Пазе ме и помажу, али Марију нико ни да помене. А кад што заустим о њој, праве се глуви п окрећу говор на друго.

Кад, о великом посту, како подуну југ, оно ватруштина нека зареди, па не бира је ли старо или младо, но кога обузме покоси га. По цели дан звона оглашују, лелече уцвељено, и жалост велика. Ја, да помогнем, зађи по тим домовима, али свуда зазру од мене п као по договору одбију ме и веле: »Иди с милим Богом!« Док не набасах на једну пијану и зграновну, и цикну жена: »Како ти, вели, смеш да се слуњаш по домовима и сокацима! Вештицу нашим лебом раниш, па нам се сад овако одужује! Пу! (пљуне ме). Да је поштења и реда, вели, катраном би је кују ваљало намазати и на очиглед свету запалити! Онаку младеж да, помори! Онаку дечицу да подави! Пу, куја ли погана !«

Ја. се препадни и саму себе запитај : »Боже, истина, ли је у речи ове зграновне« Али ми ништа не каже да јесте, па узмем бранити девојку: »Помери се, велим, жено, у пијанству