Iz tamnog vilajeta

14

ти се језик на зло одреши да на њу онаку запалаца! И да знаш, оно ми је свето у кући, а чиме је ти бедиш то тамо теби с језика капље из огрезле душе!« Кад ли се и друге, ту затекле, умешај и повичи: »Торњај се, погана, бабо, ни ти ниси боља кад онаку браниши И да не побегох, у јарости би ме на комадиће искидале.

Бежим, а оне, аспиде, пред очима ми теднако, и на глас им говорим: »Прње ли једне, осим то здраве одеће све је на вама труло им поцепано, па сте болештини угодне! Од вашег палацања Марију ни глава заболети неће, и да вам змијињи јед с језика на њу кане, миром би постао! А вашом ненавишћу, јер су вам кћери печурке од печурака, саме ћете се истребити! И ако ја одселе комад леба из ваше руке примила, тај час у камен да ми се преобрати! Амин, и амин, и аминј«

Код куће оштро се у девојку загледам, не бих ли ма и трунке на њој уочила, па видев је чисту као икону, горко на неправду проплачем.

Што плачеш, дадо»г Ако ли од злотвора, не бој се: вазда гледам змије довијугав сплећу нам се око капије, мисле брана су. А ја иху милости пустим, нека их, кад им је у томе сва, драгост живљења. Али у тајности внај, објавиће зрака долазак, расплести се оне и у таму одвијугати!« »Девојко, по вароши зграновне и пијане вештицом те крсте, а мени лековита си као света, вода. Ако ти јеу моћи, реци да те умеднем бранити, шта је то у теби; Која моћр Кога, то у журби везући с далека изгледашг И на благослов ли је или неко даље страдање, милоснаг« Слудовах, јер вољној заустити не даде се, и узбори сесирота, да грашке зноја избише по њој, и задихана прибеже везу: Бели цвет изви се сам самцит на стабљици, а око њега уко-