Iz tamnog vilajeta

вени А аи“ - па еј

16

нам никоше!« — »А што их у вез мећеш, Марија%«« — »Да ме није гроза но љубав, дадој«

Јаој, кад ли је боље погледах: Издужена. у снази, у лицу, а очи, Боже, те очи, док она цела чуви, оне све крупнијим бивају. Ту сеу кут прибила. Оно смешење све јаче бије од ње да и мени самој буде, као први џут видим је, и препаднем се и побегнем.

У треће село с ону страну брда побегнем. У зло доба тек запитам се: »Од чега и чему бежим2 Они бар не видеше девојку, а злом бијени нужда им на коме било искалити се; али ја, као водом и хлебом крепљена, њоме, зар и ја да прстом укажем на њу, да повичем: »јесте, вештица, је !« Јаој, којим ли покајањем да, скрушим себе!

Па нагрдив се у лицу и прашином посув главу у стидно богорађење од прага до прага пођем. »Уделите, велим, сестре, Бога ради, јер има ко у светости није кадар себи леба набавити! А мене проклету батином дарујте, и псе пустите да ме поцепају!« Крсте се и чуде, даровану ме до капије отпрате. И намерим сена милооку младицу и каже ми: »Чега си, вели, најжељнија, то бих да ти дарујем!« Па се заплаче, и ја за њом. «Ето, велим, милости сам најжељнија, а ти ми је сузицом дарова, душице!« Она одскакута, мила веверица, па ето је, неки савијутак носи ми: »Мало платна да скројиш себи стара!« За благост њену одузе ми се реч, да очи у плаветнило упирем и молитвено мислим: »Боже, где ли си у висини, где у низини, којом речју дати казујем хвалу! Ево, срамотом нагрђеној благост ми се указа! Душица ова, тобом научена, платно ми за Марију дарова! Благо мени, јер ми се каза, која вода занесе девојку !«

На дому с прага јавим: »Марија, платно ти донех даровано !«

Обе руке пружи, дочепа га као хлеба ко