Iz tamnog vilajeta

18

кад брже, заптивена плућа удесе старачку свирку. Заспала је, сад опрезно!

Знам тачно где их сакри, мрак ми не смета, пружена рука у помицању осећа их. Ту су! Дрхтави додир, па нежно узимање: по шаци положене од врха прстију до зглоба допиру! Ни за шта, ни под које морање, макар ме живота коштало, не раставити се од њих!

Гле, мало ми то, силовито пожуда надолази у мени. Јасно знам шта ми ваља чинити: мачијем скоку над бабом сам. Тајно се у недрима држи, и промигољена испод покривача, рука опет примичући се осећа. Па не од страха, да се не пробуди, него грозећи се додирнути јој смежурано тело, оштрим ножићем, као на вашару, прореже бабину реклу и кошуљу, да сами у шаку падну кључићи, и готово!

Сазнаћу што ми се неисказано слути, макар ме од живота откинуло. У жишку још је уља, па се ковчези страхобно црне. Тако рудар пред стеном устрепти осетив жицу. У горњи с лева увучем кључић, још окренути, па отваг рање. Али рука ми се помела или рђа доврши забрављење. Упорно запињем све јаче, да ми од крви лепљиво буде за. кључић. Бабин петао пресече ноћ, жижак већ догори, угине видело, загусти мрак. Задњи је тренутак: из последње жилице прибрав се, збиља ли или варљиво, кврп“ не п окрене се кључић. Ја да дигнем капак али ни померити га, као недижим терет да је одозго наваљен. Боже, малаксавају ми руке! Силом је тајне забрављено ! ЖЖивом се отворити не да! Стравични зној облије ме, теменом проломим

про рр

ежим, оно се дани.

Гле, у руци ми папучице. Загледам се у

вез: Заиста три су листића и цвет! Од њих је

те свитање тако плавим и зеленим објављује се

п мирише! Смем ли пољубац ставити туг кристално је јутро, благогласно се отва-