Iz tamnog vilajeta

19

__ рају цветови: То у одјек на висинама изушћеног имена. СОмем ли га поменути И магновено у отноздрав, вине се моја мисао: Ближи се час, мимоишли да се дозову и раздреши страдања, чвор, и тајне!

И не скидајући очију с веза, ближим га уснама и одмичем. Смем ли пољубац ставнти туг

На дому сетив се непрстеноване, буде ми магловита у памети, као пре годинама да је видех, и слегнем раменима. Неко чукне на врата. Отворим. Боже, она је! Без прекора, кротко ме гледа. Тако јагње у оног што ће га заклати. Окрећем главу, туга ме такву је гледати. Прети ми прстом ђаволасто, с ужасом погађам њену

· мисао: Знам, зле трагове да затуриш, донео си ми дар, везени дар за невесту. Хоћу из свег срца, драги! Де, не оклевај, покажи! Или не, за већу радост сама ћу га наћи! И несташно се да у тражење. Немоћноме задржати је, смркава ми се и мути. И само, као оно муња кад тамнину просече, јасно знам: Безазлено се умешала, пропашће несрећница! И мада с видока вешто склоњене нађе их, и поцикује, и љуби по њима, и назув их игра у ковитлац.

Што даље настаде, једва. се речју да ухватити. Неки празан полусан, кад се ретко шта, и то нејасно деси. Нешто ме глупо запиткиваху, а ја им отпљувавах у лице. А што лежим, значи болестан сам и ако ме ништа не боли. Главно је да се нетремице гледа у мрљу на таваници. За сигурност питам их: »Је ли правилно

_ оваког« — »Сасвим, као под конац!«

Али као отвори неко прозор да мирис уђе

"с поља. Дакле што је напољу, заборави се. Ипак овако није правилно, јер три листића и цвет у својој су соби, а ја у туђој! То не може, то није правилно! Нешто се мора довести у ред. Мало по мало, надовезујући покидане конце, заплачем се. Сви се обрадују: »Врло добро, веле, што плачеш!« — »Како је да је,

2%