Iz tamnog vilajeta

22

ми сабрат горе седи блажен у крилу своје лозе, а ја с плавим појасем и таман у образу да ћу се у веке векова прљити над вигњем нечастивогг Нека ми се урачуна у грех, али опростити не могу; — човек сам!

Хоћу сад себи за олакшање да испишем како мој сабрат поживе на овом и како му се то уреза на оном свету, из чега ће се опет видети да се тамо горе у маху раздеси што се овамо доле годинама удешавало.

Беше овај мој сабрат виђен у телу илику, заводљив погледом и милозвучан речју. Да човек застане и у чуду се запита: Како тог Зар толики образи да су увели, толика леђа гурава, и уста шорава, и ноге бангаве, да само један буде такав; И хоће ли невољни животом, видећи га, омекшати у јаду свог тела; И зашто да се баш милота пути, међу толиким одабрана, непојамном завојицом потекав у лево, посуврати у разроки порок и кривудави грех; Мозгајући, назрех у себи ово тамно мишљење: Ваљда му и претци такви у крви беху, али силину навратише некако светости, те један без јаука могаде да лежи на безбожничком жару, један да кроз осмех приклони главу агарјанској ђорди, један да босоног отпешачи Опасовој Страни.

А он, изданак њинг Чујте, каква му младост, па старост, и на концу вишњи пријем какав му беше.

Ко је висинама чезнутљив, тај зна свету милину службе: Је л' да, отворе се душе, па воском и тамјаном и песмом Господу миришуг А он, овакав, да се ту смео наћи! И сад сетив се, хладно ми је и језиво: Глас му се не пење с миром на више да се изгуби, већ извије се у чикању, протитра се горе и заголица шаром, па слатко малаксао падне наниже да се кришом увуче у слаба женска срца. Па одежда на. њему (а свако зна на што је она) ломи се и