Iz tamnog vilajeta

:30

јим пречицама да. га пронесе, ради бржег приспења и скоријег стоварења.

— Да нас не заборавиш, оче, о вишњој невољи, говораху му бајаги као у шали пресахли вршњаци и бабе крезубаче. Ти си, што кажу, свети кореновић, па ти је дано! А ми ојађени, без корени к'о и стока, шта би без тебе таког! — »И 'оћу, браћо моја, кад ми је можно! И благо вама кад ме оваког имате!« Они би се на то као деца зарадовали, и не могући „лудовати, плакаху и сузама мућаху ракију.

Живот је чудно заснован: пред смрћу се и плаче, и шали, и стрепи, али нико до у корен не појми да ће и њему заиста доћи. Свако се тамно нада, мимоићиће њега, јер му без тога не би било живљења.

Напослетку пи моме сабрату дође. У очи њеног доласка баба Разуменка усни сан: Света, Петка п Недеља одведоше га уз Козји Крш. Као њих две напред п светле му воштаницама, а он за њима, прекрстио руке и жмури.

Сан се испуни: умре на два сата иза ручаног доба. Нешто га уштину за срце, и он «се опружи модар, те ни драма од њега не поједе болест, већ онакав каквог га парохија однегова, оде на истину. С њиме се из грешне земље искорени лоза главосека, мученика и хаџија. Опојасмо га, ја, казивач овога, и друга три сабрата, и укопасмо га.

Ово сад казује Марко Омрт:

Није истина да га Света Петка и Недеља „одведоше, него као сваки што је и што ће, сам самцит себи тражаше пута песковитом узбрдицом, да се ноге суљаху назад и кроз ваздух запаран. И не могаде му се љуцки, већ четвороношке допуза врху.

И рећићу ти, оче, да знаш и разумеш. Ако си под ведрим небом гледао у вир бистре воде, како риба шета и травка расте, и пребива