Iz tamnog vilajeta

ка 31

доле тма божјег створа, тако ја њега прозрех, — и у њему што се затече и што се тек заметну, видно ми на мах би. И он мене тако савнаде. Али се не смедосмо удружити од неке тугаљивости.

И онда пуче равница зелена травом, нити нога по њој утаба путање, да те милота обузимаше погледати, а туга загазити. И поветарци тецијаху туда мирисно. Па, мили оче, наблизу и надалеко голубли крила размахиваху зраком, дивотна лепотом, моћна величином, небројена множином, да ти душа зажубори радошћу и срце силно запева. А ми ничице попадали, невино плакасмо до олакшања.

Онда слабачки пођи ми насумице, ношени и повијани замасима крила. У Тодору заталаса, се помисао и у реч отелотворити се хтеде, али јој се не даде (закраћена је земаљскима тамо). Рад беше запитати за пут у рајске долине А један крилати на то, блиставо заокружив ружична уста шакама, затруби силно: »Куда те занесе, створе, тамо ти је пут!« —— Кад врага, Тодора занесе у лево. (Тако ми оба живота, мене не занесе). Јеси ли гледао, оче, кад матица домами човека, па га понесе немоћног ни да се отме, ни да запомаже. Ето тако, парох наш јадни, би повучен без помоћи у лево. И добро сад чуј што ћу рећи: Онда ја, да ли научен киме, да ли сам, срочих у ћутању овако: »Немојте, силовити, нашег пароха! Ако зла од њега и би, оно се избриса његовом милотом, и нико не памти осим вас строгих, те молитве њих ојађених, узвучете ли га тако, сручиће им се на главу ни кривим ни дужним |« И гле, на то моје, оно с лева попусти и смирише се ветри.

Жалост ме обузе, а њега изможденост и горчина, као после тролетнице. Ето, мислим, доле сад молепствија се чине њему покојнику, а он ето шта тежи на овдашњем кантару! » Еј, вишња сило, ако је у мени ма и драма не-