Iz tamnog vilajeta

ЈА

49

случи, нигде се ваљда не заметну докле је сунцу приступачно.

Слушајте: Првог дана бабјег лета седим на прагу и плетем котарицу, не толико посла колико сунца ради. (А оно вазда топи одозго као мелем) и мислим: Ето, данас је земљом празник, а у цркви се не отпоја, нити зазвони звоно. Земља је крепка породиља, заметне, роди и веселећи се плоду празнује. А зар ја нисам чедо земље, драге матере, зар и у мени не певају се данас песме молитвене, саме од себе, ни смишљане ни речју казиване2 И у благости растапљем се тако до смираја. А кад смагну, ја да уђем у кућу, па не да ми се. Тромошћу неком узет, ни малим прстом невољан кренути. У колико сумрак, оловним неким сном трнем и видим јасно: Марта промиче поред моје врзине ногу пред ногу, поштеним послом, у земљу гледа девојка да девојаштво јој се не оскрнави, и шапућем : — Нека ње, а ја да спавам, о, добро ли је, добро ли је спавати. — И потонем у незнан. (Не волим се клети, али тако ми старости, све казах како ми се учини да је било).

Пренем се у зло доба, ведрина засипа, и зора објављује се са стране Островице. Боже мој, да ли сан, да ли примеждење, да ли јава би» И дрхтим до у корен душе, и рука не уме прекрстити се на јутарњу. Боже мој! Боже мој! Оклевам злослуто, и не жури ми се, а знам стићи се мора тамо. И чини ми се, у колико дан надолази, све на мене указује: — На твоју душу, јер виде, а не спречи, јер телом иверка, си, а умом досежеш колико трнући жижак, и завараше те сном, и учинише своје.

Ближим се злу месту и јадован говорим надолазећем дану: — Ако је на мени кривица, нека ме сунце човеком не затече, но да сам трн, и гује у мени да се сплећу и коте, и по њима да је помен о мени од сад па до века!