Iz tamnog vilajeta

43

Рекох, и гле крепост уђе у мене да одем и ВИДИМ...

Смем ли казивати даље, кад смрћу запечаћена уста ништа не одају, и кад смех лудила збуњује и мутиг

ођем. У хладу два јасена рано изјутра отегнут мртвац, над њим у смеху бди луда, и коврча му увојке по челу. Народ окупља се, чудом се крсти и не може да се нагледа. Сви виде слабачка жена удавила дива од човека, а нико да се запита зашто и како већ на све слежу раменима иђуте. А у главама паметника како тако зачела се реч и зборе: — Осветила му се за образ девојачки, али зло дело кажњено би. За даље да се не мешамо, но да учинимо своје, мртваца да погребемо, а луду да свежемо.

А ја, коме старост не да лагати, и сам силно ошинут удесом несрећних младенаца, бележим ово за доцније знање, и понављам: Блудница љубављу преметну се у девојку и чедна испреко планина оборених очију дође на место, и жељом призва љубљеног. И обљубљена осети се блудницом, и помогоше јој, те га удави снажног, она слабачка, не будући при том ни своја ни сама.

И бележим на крају, јер и сам искусих, ово: Преко њих у коштац ухватише се и рваху исполинске неке силе. Толико само знам.

И тако исказах што ми је на души.