Iz tamnog vilajeta

ПРИЧА О НЕДОЗВАНОЈ ГОСПОЂИ И ГЛАДНОМ ПУТНИКУ

Казивања о њој не слагаху се, но ипак имађаху сва исту потку нечега на загробни“ задах. Зломисленици радо шапутаху о тицоглавом мужу, коме је нешто шуштало у гласу. Тај муж, тврђаху, зачеди јој тицоглаву децу, у којој она не виде ни трунке себе. И будући виловита, јутром им даваше напитак од лиандрова, листа, тобож да се попуне, те тако јачи за слабијим сви помреше. А црнином коју једнако носи, не жали њих, но злослути другима; јер зашто би иначе туђа деца од њена погледа, добијала тролетницу, а тице обилазиле њен врт:

А оно мало душевна света у парохији друкше сноваше причу: тицоглави накот помро је сам од себе, као но ти све противно промисли, која рад неке сврхе навлаш погреши. А она, будући женска страна, усредоточи сву неутрошену љубав на безазлене плодове свога врта; јер зашто би се иначе заборављала и сатима смешила на још неразвијене пупољке, и миловала заруделе јабуке, и бледела на пегу трулежи.

Живљаше сама у пространом врту: бејаше около зид сав у маховини и лишају; унутра дрвета израсла где се коме хтело: граната јабука, и крошњави орах, и кривогрба крушка и цигласта шљива руменка. То горе. А доле злобаба мушмула, и чесна госпа дуња, и тан-