Iz tamnog vilajeta

45

ковијаста лоза, и црнооки трн прибијен у ћошку пркосан. У средини беше кућа зелена, и невидљива; да ли вољом господарице или времена ко да знаг Јер и ова бејаше зелена, па и сами пролазници улицом поред зида ретки и узне- · мирени, бејаху зелени.

Клонио се свет. Понеко лакомо дете само прижељкиваше поиздаље госпођино воће дању, а ноћу јеђаше га у сну. Па и оно, како увераваху угљеваре, будући прострељено виловитим погледом, пробљуваваше јед и сушаше се у тролетници. Али ми о томе нећемо да знамо. Сигирно је само ово: Госпођа је више волела, свој врт но сву децу окоћену у границама општинског атара.

Ко би је хтео сагледати, тај морађаше добро отворити очи да је разазна међу стаблима, непомичну, у црној одећи с крупним наборима до земље. То док би силина струјала стаблима п грањем, па избијала на зелен лист, и заобљавала плод, и ликовала у шарама. А јесен кад би је додирнула мртвим листом, она би у знак предосећања и сама пожутела у лицу. Плодови кобно би тупкали о земљу сви до последњег, а по улицама тецијаше нешто на загробни задах. То је умирало госпођино воће. Варошки носеви подрхтаваху похотом на то. Она сама камењаше се пред жутом смрћу плодова, и једном истом црнином жаљаше и оне што нестајаху и оне што ће их ново пролеће заметнути.

Тако је текло, али не до конца, јер ко се узвиси или снизи или ко застрани, томе не тече непрекидно до конца, већ га нешто снађе, па то паметњаци премере и обележе, и назову наградом или казном. А ми рекли би, ту нема двојења, јер коме доживљај дошане поруку, ма ко да је тај, она му и слатко и језиво пада. на. срце.

А чујте шта се збило: