Izgnanici : albanska odiseja

100

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Код Чачка, девојка у бостану стоји, Знаш, пролази војска, па се крађе боји. „Пошто“ пита један, лепо, ко ја тебе. „Не продајем, вели, чувам га за себе," „Чуваш га за Швабу, а не даш војнику." Ја кад ти се она промени у лику: „Чувам Шваби, јесте; ви сте доста дигли. А да Бог да, вели, чак до мора стигли!"

Пушник:

Видео сам и ја море неизмерно, Увек заводљиво и никада верно. Обалу му вали спирају и дубе, Поморци га само умеју да љубе. Пучине су њима наше њиве житне,

· А кад бура барке завитла и хитне,

трах је кад побесне ти несташни вали. Храбри су плашљивци, џинови су мали.

мору се људски гробови не броје, Море они воле, који га се боје,

Други Пушник:

Истина је, питај морнара и борца,

У страху од смрти осећамо Творца.

И мени се страшне морске чари чине, Ја осећам Бога на врху планине, Лепшше но у бури и мачева севу,

Бога у милости, не Бога у гневу,

Хтео бих, у срећи, звезда да се машим, Но, жудећи мору, данас га се плашим. Мирно је ко логор, око подне, лети, Кад све спи у мртвој умореној чети.

Ја познајем војску без крви и ране,

А море кад над њим сваки ветрић стане.

Пушник:

Има ли до мора, ко до Љеша 2