Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ 103

„А где ти је торба7" Пита Владар Стари, „Ево је". — „То чувај, ту је земља света, Још једина српска, где слобода цвета. Над том шаком праха данас само владам, Осећам га, са њим тешим се и страдам. Дух ми се крај њега и храни, и мири. Мени груда расте, ено већ се шири. · Креће се, гледам је, дрхћем од милине, Њене трошне трунке данас ми се чине Као плодне њиве нашег завичаја.

Ено твоје куће, ливаде и гаја,

На овој се груди вије коло вито,

Цветају воћњаци, лелуја се жито,

По пољима равним силна стада блеје, Такав крај ће бити наше одисеје."

Мир побожни влада, чежња душу мори, Краљ, библиским гласом, као пророк збори“

Тишива,. Ћутање,

ЈУ. ПОЈАВА,

све групе подижу се и крећу. Сунце се помаља кров облаке л све обасјава. Све је живнуло и, први пут, јаче озарено.

Долазе Другопозивац и Други Другопозивац. Чује се;

Хор избеглих:

Силазимо мору с планине и хума,

Ми змајеви река и цареви шума, Пастири идила и краљеви њива, Подобни судбини оронула дива,

Душе нам се краве, срца нам се жаре, Сем мора све друге имали смо даре,

(С нашег ока, срца, и са бајонета, Блиста један завет: Море нам је мета!

Другопозивац:

Вара осмех сунчев док царује зима. Брига су и нада осека и плима.