Izgnanici : albanska odiseja

102 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Више Гласова:

А где виде Краља 7

Трећи Пешак:

Призрену је хит о.

Сваки дан је свима очајнији свито, Као да нас демон последњи пут кушо, И тада сам, браћо, ову причу слушо: Кад и храбром стиже дан умрле наде, Краљ бледога лика и пуштене браде, Једном борцу што се близу њега стече У свој ратној спреми, благим гласом рече; „За услугу једну Краљ те данас зове,

ди, ископај ми мало земље ове, Њу у своју торбу војничку да метнеш, Па ми дај. Кад свога старешину сретнеш, Ишти другу торбу, а ову си, кажи, Дао Краљу. Иди, земље ми потражи,“

Тишина. Сви пажљиво слушају,

Краљ, преко рамена, ову торбу стави, Под шињел, па оде да пут дуги прави, И, слутећи шта ће до краја да буде, Од родне се никад не растави груде,

У Приштини рече: „Наша снага тоне, Али мене само ко човека гоне,

К'о Србина, никад. Пошао ма куда,

Ја, једини, носим своју земљу свуда.“ И лик ведри Краљев поче да се мрачи. Гледају га чудно, не знају шта значи Овај говор. Црни дани су протекли, Нови се хероји и гробови стекли, Краљ свуд близу војске, бде и чека жудно, Предосећа зору, ноћ осматра будно. Торбу с грудом земље не губи из вида. И где год би стао с оружјем је скида. Војник му оставља и успрема ствари,