Izgnanici : albanska odiseja

18

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Нису се ни у сну сниле ове чари,

Само вечна брига сву лепоту квари,

Не оставља сунце нас што смо га жудни.

Ми нисмо богати, нити многољудни, више волимо глад, жеђ и пут блатни,

Него да робови останемо ратни,

Мала пауза,

Да ли се овуда снег икада топи7 Узалуд га поток набујали шкропи,

залуд га сунце зрацима целива,

Све бељи и чвршћи снег планински бива,,

Руке су нам вреле, ал се срце мрзне, ако смо нејаки! Ко сме да се дрзне,

У природи божјој да учини мену 7 ·

о може помаћи страховиту стену2 Ко може да заспе онај извор вечни7 Или да устави ток и полет речни 7 Вечној су природи пролазници — људи, Она има своје законе и ћуди, Обнављана вечно, млада је и лепа, Само ми је душа за њу данас слепа: То су живи трази непреболне ране, Ново осећање не може да стане. Ниједног починка и ниједног крока Не чиним без мисли на два блага ока, Те ме очи прате кб светиње сјајне, Као аманети среће завичајне,

Ту младости чисте сва је чар и смерност, њима је срећа, пролеће и верност, Те ме очи прате, кроз јад овај цео, И кад сам слазио, и кад сам се пео, Свака моја стаза равнија и краћа, На свакој висини душа Бога схваћа, Долине ми царства племенита биља, Успомена на њу свуд ме благосиља! С њом сам, од почетка, у дугоме ходу. Не жалим што дадох леву руку роду. Жалим што душмани отаџбином бесне, За последњу борбу ево руке десне!