Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ

С умирањем снаге љубав ми је расла, Избраница моја очаја ме спасла,

Болесник :

Преморен и брижан, тек што очи сведем, Са савешћу будном дуги збор поведем. Ранитељ је мртав, а мати је стара,

Гора је без руха и без горског цара.

Да ми је да видим, кришом, из прикрајка, Је ли понижена заробљена мајка 7

Да ли оков носи а лице јој руже 2 Можда сузе њене сад за подсмех служе 7 А нас да ли жале ил прекором прате Они што, невини, на огњишту пате 7 Отаџбина наша чуће нашег гласа; Проклет ко не бежи ради њеног спаса ! (О, Господе, ти је и теши и штити,

И сва њена поља цвећем наде кити,

Све јој горе вером ђурђевданском краси, Ниједну јој звезду љубави не гаси,

Нек јој насмејана свака зора сване,

И нек свака суза која тамо кане

Бол ублажи, пружи утеху и наду.

Нек за наше јаде наши не сазнаду !

Свешшеник:

Господе, сву јарост на грешне искалг Патње наше деце на нас, људе, сваг Ти си људске грехе на крсту испашт'о, Ти си, умирући, и кривцима прашт о, А првога мене, не чуј нити штеди, Ако ти се молим једино у беди,

Казни себичњаке и одроде холе,

Што и онда лажу кад се Богу моле, Оног што спрам земље не осећа дуга, Што се искушењу, кад је прошло, руга, Глад утоли гладном, жедном жеђ угаси, Сваког малодушног праведника спаси;