Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ 55

Изгнаници

Попадали коњи лагано се даве,

И само им вире, изнад воде, главе.

(Са душом се боре, бол им сја у оку.

Ја сам као људе, жалио и стоку,

Ја сам је жалио понекад и јаче.

Чудиш се, јер не знаш: коњ за газдом плаче, Својим сам очима то гледао. ·

Друг Војник: Како 7

Војник:

Није то видети ни у рату лако. Кренух, на предстражу, једанпут, са водом, Ишли смо лагано и опрезно, ходом. Убише ми коња, како судар поче.

Ја, узбуђен, падох, ноге ни да кроче, Једва се одвукох до неког шипрага, Бејах рањен, већ ме издавала снага. Гледао сам борбу, трајала је мало, Али је од наших половина пало.

Срце ти се стеже: коњаник се сруши, А коњ ко укопан, само му се пуши, Из ноздрва, ко да из њих пламен бије. Гдедам: коњ не бежи, стоји, сузе лије,

Трећи Војник:

Ратујемо давно и моје је мњење:

За ову истрајност, ово избављење, Захвали и волу, сапатнику врсном,

Ја му палим свећу, ко имену крсном, (Он ранитељ куће, он узор мирноће, Вукао је јарам, без тужбе и злоће.

е цене му напор, не знају му својства. Он трпљења пример, потпора херојства, Запиње и тегли, у зноју се купа, Почива са јармом, сам у јарам ступа,

~