Izgnanici : albanska odiseja

-86

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Гледам ту издашну, неуморну снагу,

И мир у његовом плавом оку благу.

Меј патниче, тиха, поуздана хода,

Твоје су судбине сви из нашег рода,

С којих слава ниче, док им младост робе, Што творе без хвале, што трпе без злобе.

Друш Војник :

Још једном створењу познао сам цену, Јунаку басана, вечном назарену, Презреном магарцу. Хвала му на дару! На његовом бедном ал згодном самару Пренео сам свега, снага ми се спасла. Два његова ува, подуже израсла,

Сад му нису смешна. Кад. почне да њаче, „Ја радије слушам но кад гавран гаче,

Пауза. Пролазе уређене чете војника.

ЈУ, ПОЈАВА,

Хор Бораца:

Литице са којих језив понор зија,

И суморна раван што брзо додија, Узбрдице куда ветар страха реже, Низбрдице дуге, од пењања теже, Утрнуле ноге час миле, час грабе. Упознасмо људе што копне и слабе, Што их маларија мрцвари и згара., Уђосмо у царство и влаге, и бара, Познасмо природу, у свакоме виду, У гневу и смеху, у страху и стиду. Бесмо буром с гране оборено тиче, У срцима нашим нова вера ниче, После многобројних сазнања и мена, «Осетисмо да су још древних Словена ви богови живи. И док тако гресмо, У глувој планини ко у храму бесмо,