Izveštaj Istražnog odbora Narodnoj skupštini povodom izvršnog izviđaja po delu optužbe kabineta Jovana Avakumovića

16

Кад то стоји, — а то се не може порећи: јер је закон ту, јер се важност закона не може ослабити ни поништити ни љубављу, ни мржњом, ниг предрасудама, јер је дужност свију да вакон поштују, јер Државни Савет треба да у тој врлини предходи примером — онда је песумљива логичност и тачност следећих закључака:

а: да у случају кад се збор сазива по захтеву грађана (тач. г. 11 одељка у овези са претпоследњим одељком чл. 13. закона 0 општинама) од Ди објаве до дана збора не морају проћи десет дана, него па то мора да буде „најдаље“ за десет дана, дакле, може и пре, само у том року,

6; да је збор ваведењски савват објавом од 18. Новембра био законит. (Ја сам толико пекрен и великодушан не признајем законитост радње и оних, који ме нападају !) |

в; да је радња државне власти, у колико се оснива на последњем одељку чл. 18 закона о општинама, законита ;

2; да је овај навод Државног Савета чиста незаконитост.

Џрелавећи на расматрање осталих побуда изнесених у овој одлуци саветској, ја држим да је у реду, да се прво расмотри и оцени тач. 3. ових побуда, која је и узрок оној, која је у тачки 2. изложена.

2. Државни Савет каже овде ово двоје:

да су бирачки одбори, који су примали гласове на збору од 21. пр. м. били незаконити, јер су састављени противно члану 19. закона о општинама); и

да се није могло гласати по списковима, које није саставио општ. суд.

Не стоји, пре свега, да су ти бирачки одбори оили незаконити, а састав њихов противан чл, 19. закона о општинама. |

То је, по свој прилици, у овој ствари најважнија и најкрупнија тачка. О тога нек ми је допуштена која реч више за објашњење и расветљење њезино.

За разлику од начина бирања ошшт. часништва у унутрашњости земље, вароши Београду остављен је за изборе изузетан начин, а министру унутр. дела, чл. 12. зак. о општинама, дато је право да тај начин он прописује и наређује.

Ја немам ни намере ни потребе испитивати побуде законодавства за оваку одредбу. Ипак мислим, да је умесно, изнети овде чињеницу, која може оправдати потребу: да она правила, по којима се врше избори у Београду, не могу и не треба, да буду једнака са онима, по којима се врше избори у мањим варошима или у сеоским општинама. Ту је пре свега мноштво популације, која даје и већи део правних бирача. Сви ови бирачи не могу како треба употребити своје грађанско право, кад би се гонили на гласање, на једном месту. Равнодушност грађана београдских показивана у ранијим приликама и под ранијим законом, један је доказ за то. Ту је, осем тога, и разлог потребе и гарантије за слободну употребу бирачког права, која је, кад је се пређе на једном месту гласало, могла бити и угрожавана. = Но кад се није нашло за потребно да се та правила особена за бирање у Београду, специјалишу и унесу у закон о општинама — а то би био једини пут да се избегну сви могући неспоразуми, па и они, који се назор истичу — онда је остало да се да сљедства оној одредби, која је ушла у закон о ошштинама, а која видно истиче право Министра унутрашњих дела, да та правила пропише.

„Начин овога бирања (у Београду) прописаће Министар унутр. дела.“

Тако стоји у трећем ставу |. одељка чл. 12. закона о општинама.

Право, које је дато овом одредбом Министру, није везано за обзир на наредбу

19 зав. о општинама. |

По том праву један од мојих претходника, у Новембру 1889 год. под Пбр. 17.178, прописао је једна правила за изборе београдске.

Та правила важе пуне три године.

Она беху основана толиким изборима овоградским,

Та правила ушла су и печатана и у зборнику закона (45. стр. 904).

Њима нико и никад не учини никакве замерке.

Мој претходник од 1889 године, дакле, био је у праву да се користи одредбом чл. 12. и по његовим правилима изабрати су и бивши часници ошштински..