Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu

плаче над Косовом п велича ускрс н лепшу будућност народа српског. Овако песништво загрејало је прве књпжевнпке наше онога времена; Вука Караџиha, Симу Мплутиновпћа Сарајлију, Његуша, Бранка Радичевпћа, Љубу Ненадовпћа, Ивана Мажуранића, па Чешкпњу књижевниду Божану Њемцову и немачке песнике Јована Г. Сајдла п Лудвига А. Франкла. Свп су ови речју, писмом п штампом узноспли песничку душу и полет наше Српкиње. Но зато не треба нп помпслпти, да је Српкиња заборавила на радове у дому. Она је сама шила кошуље, плела чарапе, ткала на разбоју, месила хлеб, болесне надгледала, сеоске девојке поучавала у женскпм ручним радовима, неукпм људима писала молбе и писма, укратко: много радила и много урадила. Мплпца је једна од онпх реткпх жена, која је девојачку љубав сломила и припела је на жртву љубави народа свог. У „Песмама М. С,. Српкиње“ и у песнпчком дневнику под насловом; „У Фрушкој Гори“, створила је она себи впши пдеал, у ком је живела и ту разлила све одушевљење за Српство, какво може имати једна жена. Неколике лпрске родољубиве песме писала је Српкиња посред мириса праха и олова у Београду, кад је 1862. годпне бомбардован Београд и улице му биле поседнуте барикадама. Имала је прилике, да се уда за Немца. Али она рече одлучно; „Не могу, не смем Вао љубити“. А Љуби Ненадовпћу написа још ове речи: „ .. . нема овај свет ни титула ни блага, за које би ја отпаднпца мога рода била, па ма моја будућност како суморна у моме народу била, као што he и бити“. Њено родол>убље и књижевни рад прпвукао је пажњу српскога двора у Београду и кнегиња Јулија, жена кнеза Михајла Обреновића, шаље јој за спомен златан. накит на груди уз ово писмо: „Љубезна Милице! Ваш књижевни рад стекао Вам је у српској литератури лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење. Признавајући и ценећи Ваш труд на пољу српске литературе желети је, да и у будуће

5

ДЕВОЈАЧКОЈ ШКОЛП V HOB'OM САДУ.