Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu

свагда останете одушевљени за напредак и душевнп развитак нашега народа, шаљем Вам један спомен као знак мојо благонаклоности. Јулија. Београд, 28. октобра 1861. године. “ Кад је Српкиња дошла у крајњу псвољу, а пред оаму смрт 1878. године, хтеде продати накпт. И тако доспе накит у народни музеј у Београду. Но како Српкиња није одмах добила новац за њега, разболи се и умре, а тим новцем је сахранпше п дугове јој исплатише. У Београду је умрла 1878. годпне, где је и сахрањена ова честита п родољубпва Српкпња. Њена пеоничка жица и њено пожртвовање себе самога впшим пдејама растресла је српскп женскп свет, да се за њено доба н одмах после ње јавља у женама чптаво коло јавних раднпка на пољу народном. Захвални народ српски спрема се, да својој Вплп подпгне видљиви споменик, крај тога, што је п досад, а одсад he и више подизати јој споменик вечпте захвале у срцу свом! Да видимо летимице књижевнп рад Српкпњпн. У доба, кад је цветало родољубпво српско стпхотворство, појавила се у њему и прва жена песнпкиња, наша Српкиња Мплица са својпм родољубнвпм и пригоднпм песмама. Њена осећајна душа није могла пропустити ни једне прилпке, да не излпје у песми родољубпве радости и болове. Тако, кад је отац њезине другарице назвао Србе скитнпцама, а српско царство фабулом, нагаа Српкиња у песми прпзпва Бога да пробуди наше јунаке п цара Душана, који да каже нашим душманпма, да је он бпо српскп цар и великог српског царства господар. Сузом оплакује српску иеслогу, 1843. године. А ко he другп ланце да свали, Кад п јединче које остави Да дело б&бе настави Пзгони српска неслога, Неслога клета до Бога,

6

ТРУДЕСЕТПЕТИ ИЗВЕШТАЈ 0 СРПСКОЈ ВПШОЈ