Jakov Ignjatović : književna studija

22 у ЈОВАН СКЕРЛИЋ

узвикнуо: „Нећу да живим у таквим оковима, где при сваком кораку у борби за опстанак, за човечанску цел, морам против свог уверења да радим, против срца и осећаја. Тражићу други живот, где мп параграфи неће ограничавати те мисли и осећаје моје. Моја мисао иде у безграничну природу, где владају вечити закони светски, где ћу наћи оно задовољство, ког у царству параграфа нема. Моје је плаво небо, моје су онде приковане звезде, које у себи имају величанствену тајанственост. Ја их не познајем, ал их гледам, јер су сваке тихе ноћи моји сапутници. Мој је сав ваздух, моје је сунце и месец, што ме греје, што ми сија. Моје је море, моји су брегови, планине, шуме и лугови. Моји су поточићи, моје цвеће које увенути неће. Моје су добре душе; које хвалим, а не да с њима зле сатирем. Ја идем у такве пределе, где владају добри дуси, где неправде нема, где је све оправдано: живот и смрт, у животу радња, у смрти спомен и пролеће у омладку“.

Свакако да овај песнички излив прилично рамље и мирише на неискреност, несумњиво је да је Игњатовић, иначе човек од царства земаљског, себе и сувише идеализовао и начинио етеричним, али је у то доба одиста био распињан великим амбицијама и намерама, имао даљих тежња, и живот који је водио чинио му се и узак и оскудан. И у таквоме расположењу затекла га је олуја од 1848 године.