Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ ОЈ

кога и ви, уверен сам, високо поштујете. Главна црта те политике је та, да Србин преко свега воле ову отаџбину, да се сматра за свагда овде принадлежном, да поштива земаљске законе, у границама тих чува автономију своје цркве, и да се на свом језику културно изображава у овој отачбини, што више учествује у јавности, да свој народ у његовим интересима заступа, једном речју да буде дични син своје отачбине и свога народа“. И затим пде низ напада на људе који ометају консолидовање мађарске државе, коју је почела „кламићати струја народности“, на-начело народносне равноправности бев мађарске хегемоније, на цео бечкеречки самоуправни програм. Какав софизам: „народности у правима изједначити, у паралелу довести, бев хегемоније какве год народности“! „Лепа ствар, кад би се то дало провести. Но такво што покушавати, значило би осамстољетни устав тумбе окренути, јер у сљедству тога морало би се државно право, које је у свакој држави неразделима идеја, међу појединим народностима поделити, што би значило од једне државе више државица правити“. У тој препирци Застава му је добацила, да човек који пише такве ствари исти је онај који је написао Крв за род и радио на буђењу националне свести у Срба. Јест, одговорио је Игњатовић, писао сам приповетку Крв за род, али је јунак те приповетке Радић код Јегре мученички погинуо за мађарску отаџбину, и за ту исту отаџбину Бакић је код Осека главу изгубио. „Па ако ме ви, продужује он, баш и недржите за тако доброг Србина, ал ја из сопственог уважења морам се за таквог држати. Видите, ја у сред Мађарске рођен, -већ у осмој го-