Jakov Ignjatović : književna studija

4() ЈОВАН СКЕРЛИЋ

дини учио сам облигативно мађарски језик, и научио сам га од тог доба тако, да би тим језиком и књиге писати могао; па видите, још се нисам помађарио, нисам писао ни у оригиналу како мађарско дело, нити превађао, прем да сам прво чинио, неби о мојој материјалној штети писао; јер верујте, колико сам српски написао, и зато награде новчане добио, неизносп толико колико сам у мом животу на цигаре утрошио, и удовољство ми је једино, што занимам нашу публику и занимаћу је док не пзданем“.

У ствари, Игњатовић је био мађарон, и по васпитању, и по уверењу, и из материјалних и ни мало чистих разлога. Један од наших писаца, Г. Мита Нешковић даје ову његову слику из шездесетих година: „Јаша Игњатовић — бар мени изгледаше онда врло оригиналан. Мађарска атила са утегнутим чакширама у чизмама, истицала га је као човека особењака. Па онда његов мађарски нагласак, оно велико жмиркање, и лако увлачење врата у десно раме при разговору, некако је ванредно утицало на посматрача, који на све то није навикнут био«“.') Што је нажалосније, он је у последњим годинама свога живота примао тајну помоћ из мађарских диспозиционих фондова. После његове смрти, земунско Ново Време утврдило је у суму: "ва 9200 Форината месечно он је покушавао да својим књижевним угледом и рђавим новинарским чланцима у Нашем Добу стане на пут народним странкама.

Била је још једна ствар која га је делила од осталих сувременика: го је питањео унутрашњем .

') Зора, бр. УП, 1899, Бабиње, стр. 194.