Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 4 |

уређењу српске цркве у Аустро-Угарској. Слободоумни, радикални, у опште мирски елементи тражили су да сав народ узме што више учешћа у вођењу унутрашњих послова црквених. Јаков Игњатовић, доследан у својим рекционарним погледима, плаћен од црквених великодостојника српских, био је противу либерализма и представничкога система у цркви, и у једној нарученој брошури ставио се потпуно на клерикално гледиште. Он полази од схватања да је црква основана на христовим учењима, уставу апостола и предањима црквених отаца. Световњаци, улица, »„суверенство народа“ нема никаква права на мешање у њене ствари. Игњатовић постаје адвокат компромитованог патриарха и грабљивих калуђера, на које се дизале страшне оптужбе и ошште незадовољство. Он напада на људе који имају „свраб ораторства“, на удемагоге“, књижевнике и Фарисевје, збрканих појмова и необузданих амбиција, који хоће да крње права „посвећеног стражара цркве“, на сељаке који хоће патријарха да бирају место земљу да ору и бир да плаћају, на радикалне народне вође који траже „комунизам у цркви“, све те умалконтентне, елементе, „који стоје у сумњи социјализма, комунизма, нихилизма, и атепзма«! У тим својим клерикалним идејама, он се није задовољавао само консервативним мерама, тражећи да се што више очувају повластице патрпјарха, владика и калуђера, он је ишао и даље, позивао мађарску владу да насилним средствима, поврати „канонско устројство“

1) Мисли о автономији. Прештампано као извод из Нашег Доба за годину 1886. Нови Џад. 1886.