Jakov Ignjatović : književna studija

42 ЈАКОВ СКЕРЛИЋ

цркве, то јест да се народ сасвим искључи из вођења црквених послова).

о" 400 време, упоредо са тим жалосним политичким радом, ишао је и рад на књижевноме пољу. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862 у Новоме Саду лист Шутник, а 1879—1881 сам је издавао клерикално - консервативни Недељни Лист. Сарађивао је на Даници, Јавору, Отаџбини, Српској Зори, Бршљану, Летопису Матице Српске,

1) Овај безобвирни бранилац кларикализма у својим делима тако је писао о црввеним људима, да се слободно може сматрати као наш најантивлерикалнији писац! У ДМанзору и Џемили, сви калуђери, сем ТеоФана кога они мрзе и гоне, лупежи су, турске уходе и последњи људи. Један хајдук, кроз чија уста народ говори, вели: „Да нас бог сачува. од турског аФерима и калуђерског благослова“. Отац Теотан у манастиру види само „себичност, дволичност, улативање“. Пред светом се пренемажу да су пука сиротиња. „а овамо на земљи на којој сто калуђера живе, могло би поштено живјети десет хиљада других људи“. У Крви за род, сарајевски поп-Лука вели да се у Босни владичанска места добијају лицитацијом од Турака, владике за новац продају чинове, калуђери и понови наплаћају се од толог и гладног народа, без срца према сиротињи подли пред Турцима, злотвори рођеног народа. Отац Партеније, у манастиру Озрену, износи овај калуђерски програм. „Прво, не треба много са рајом шуровати. Раја ма колико страдала, чини се невешт. Ако раја плаћа ма кодико дације, аскерије и десетине, немој никада казати пред

њом да је много, макар јој кожу одерали. Турчина добро примај, угошћавај га, прави пешкеше већилима, Ио а и митрополиту. Ако раја јадикује, кажи јој: даће бог боље, ал' немој је учити да се тужи, ако се нађе какав бунџија међ рајом, који рају не тужбе подстрекује, а ти га потајно кадији одај: у колико је његова каштига већа, у толико је већа твоја заслуга. Па онда кад си такав, гледај па са свију страна кудкај, скупљај паре, па пуни кесе: одмах ће те увести у манастир као игумана пшли архимандрита“. У Ђурђу Бранковићу, калуђери, турски пријатељи, црвених носева и задриглих вратова, терају оргије по манастирима, певају шесме налик на „данашње веселе опере“, и у њихова убота уточишта долазе „многе нежне госпође, које фина и врло ввусна јела потребују“.

Тако је слуга Христов у прошлости; али ни у садашњости није нимало бољи. У Патници, итуман голица младе и једре удовице, и у женском друштву свирау тамбуру, као какав берберски калфа, подцикујући „Три девојке ишле...< итд., што је узбупило и скандализовадо верска осећања Г. Павла Марковића-Адамова, у ретерату поднетом Матици Орпској. У Васи Рештекту, има оваква сцена на даћи: „..Дебели попа пред-