Jugoslovenski Rotar

је овога принципа, да се за спорове између послодавца и послопримаоца организирани надлежни судови не "могу мимоићи, затим да се службопримац не може одрећи својих права, која му зајамчује закон, односно ако то учини, да то одрицање нема важности. Таква је и она за: озска одредба, по којој се неможе на штету намештеника одступати од законом утврђеном размеру доприноса осигурању намештениковом. Већ са ово: неколико примера -указујем на многостраност проблема, која засецају у ово питање Онај. послодавац, који доиста носи на срцу интересе свога подузећа неможе се бавити само проблемом свога подузећа, то јест само оним задацима, да са што мање инвестиција и ризика постигне што већи добитак, него мора имати на срцу телесно и душевно добро свих намештеника упослених у подузћу. Он мора познавати оне проблеме, које нарочито занимају његове намештенике. :

Хиљаде проблема радништва позване су решавати радничке коморе. Више или мање слободна делатност ових и њихова контрола потиче из мање или веће бојазни за грађанску државу. Друштво саграђено на принципима приватне својине које сачињава државу жели да веже дозволу оснивања радничких комора и њихову материјалну потпору за услов, да управљање њиховим радом, врше лица постављена од државе. Насупрот тому захтевају радници пуну аутономију. На овај начин уплиће се социјална политика у општу политику. Чим је политика, која се води према оргавизирању радништва трпељивија толико је мирљивија атмосфера. Организирање ваља без насиља и са тактом упутити ка добротворним и социјалним установама. Нека радници оснивају и граде библиотеке за себе, за чланове својих породица санаторије а предузећа треба да сматрају за своју дужност, да од својих добитака што више жртвују у ове сврхе. Уколико су намештеници интелигентнији, утолико их бројно“ треба мање, а уколико су здравији у толико је јачи њихов капацитет рада. Према томе износи, које предузећа у горњу сврху дарују нису добротворни прилози, него се могу сматрати исто таквим инвестицијама, као да је предузеће набавило нове корисне инвентарне предмете. Поред тога крчи пут необично важним циљевима. Један. је непосредан интерес предузећа: стварање и везивање сталних оданих и са преду“ зећем саживелих стручних намештеника, а други је, одстрањење намештеника доказномснагом факата од утопичних мисли, од мисли на комунизам. Широки видик, високи морални ниво и истрајност са стране водећег друштва, оних на врху, са једне стране, увиђавност, умереност и самоваспитање радника са друге стране, јесу они услови; поред којих ће се моћи издржати привредна депресија послератне друге деценије.

Нећу да укажем на ову психозу, која се је у радничком друштву, нарочито у првим послератним годинама са већим или мањим интензивитетом свагде осећала, а то је исчекивање успеха совјетске пропаганде: „Ишчекивање месија“. Да је стварни успех противан оному чему су се чекаоци месија надали, потврдиће из искуства они, који су прилике у Русији објективно посматрали. Слобода и слобода мисли тамо су ограниченији, него ма у којој другој реакционарној грађанској држави.

Ја не желим дати суд, јер је за то моје васпитање и моја способност много скромнија, да би ce „esprit de corps“, којој изреци социолози придају толики значај и на којој се оснива свако друштвено сврставање, има држати или не, јер су нам познате и њене многостране предности. ЈАли у место Маркса држим актуелном мисао водиљу једног другог старог великог социолога Луја Бланка, а то је: право на рад. Наравно не у форми 1848. створених „националних радионица“. Уместо гесла отпуштања и штедње: уређење питања права на рад, т.ј. стварање радних прилика, једино је способно да отстрани данашњу привредну депресију и у ову сврху треба да се удруже службодавац и службопримац и да се уздигну на исправну етичку висину.

| Јосип Пилиш

hu hE НЕ А НЕ