Jugoslovenski Rotar

a

rešio je odlično varšavski lekar Dr. L. L. Zamenhof, koji je objavio god. 1887 pod imenom: „Dr. Esperanto. Lingvo Internacia” osnove danasnjeg esperanta. On nije pošao tragom svojih prethodnika i stvarao nove reči proizvoljno, vec je iz sasvim praktičnih razloga uzeo Za svoj rečnik medjunarodne reči, a pošto njih nije bilo dovoljno, birao je reči koje se upotrebljavaju u više jezika. Pomoću predmetaka i dometaka iz tih korenova, više manje poznatih svakom obrazovanom Coveku, moze svako stvarati veliki broj reči koje ne treba učiti i koje drugi može lako razumeti. Osim toga dao je jeziku elastičnost, a svega 16 pravila njegove gramatike nemaju izuzetaka.

Pre nego se Zamenhof rešio da publikuje svoje delo, on je na ovom jeziku stvorio malu literaturu, tako da su njegove prve pristalice imale prilike da ga praktično upotrebe. Delo je bilo savršeno i već god. 1889 izašle su prve esperantske novine ,,La Esperantisto” u Nirnbergu. 1892 beše osnovano prvo esperantsko društvo u Petrogradu, 1898 god. u Francuskoj, dok je god. 1889 E. Navilj predao Francuskoj akademiji nauka raport o esperantu, sa kojim su jezikom Akademiju 1901 godjoš bolje upoznali akademici general Seber i Meraj. God. 1903 počeo se štampati esperantski Casopis takodje u Švajcarskoj i osnovana su nacionalna udruženja u Španiji i Engleskoj. Broj pristalica brzo je porasao na nekoliko hiljada. Njih 180 iz 6 zemalja sastadoše se god. 1904 u Kale-u i razumeše se bez teškoća. Još se dotle moglo sumnjati, ali kad se 1905 god. na prvom kongresu u Bulonji na moru, na kojem je bio i sam Zamenhof, iskupilo 688 lica iz 20 zemalja i sporazumelo se na esperantu kao da im je maternji jezik, bile su razbijene ı poslednje nade skeptika, koji su očekivali da će se u većem stilu ponoviti sudbina volap'ka. A od toga vremena pa do god. 1914 i od 1919 do danas, medjunarodni esperantski kongresi, svake godine u drugoj zemlji, pokazali su, da teškoće sporazumevanja na esperantu uopšte ne postoje.

Uprkos velikog uspeha na prvom kongresu, u ono doba razvijenog nacionalizma Zamenhof je bio napadan da tvrdoglavo želi za medjunarodni jezik samo esperanto i da esperantizam pretstavlja opasnost za nacionalne kulture zbog svoje Internacionalnosti. Te napade sjajno je pobio posle kongresa u Kembridžu god. 1907 sam Zamenhof sa svojim govorom u londonskom Gildholu, gde jc naglasio, da esperantizam nastoji postići samo medjusobno razumevanje i usled toga poštovanja i ljubav medju narodima i da mu je jedina svrha da bude medju narodima dobro sredstvo za sporazumevanje, čija je forma, bar za njega lično, sasvim sporedna. Jedino iz razloga da ne bi pravili beskrajne opite i bavili se teorijskim rasmatranjima esperantisti su odlučili raditi za gotov i oproban jezik esperanto, nemajući ništa protiv toga da neko stvori nešto savršenije, ali ne na osnovu esperanta, čiji temelj ima ostati nepovrediv. Odnosno internacionalnosti esperanta Zemenhof je rekao:

„..Prigovara nam se, da smo loši rodoljubi. Pošto esperantisti koji uzeše esperantizam za ideju, propovedaju medjunarodnu pravdu i bratstvo medju narodima, 4 prema mišljenju plemenskih šovinista patriotizam sc sastoji iz mržnje prema svemu Eto nije naše, to smo prema njihovom mišljenju loši rodoljubi i ne volimo svoju otadžbinu. Dok lažni patriotizam t. j. plemenski šovinizam sačinjava srž mržnje, koja sve u svetu razara, pravi patriotizam je deo velike svesvetske ljubavi, koja gradi, steceno čuva i usrećuje. Esperantizam, koji pretstavlja ljubav i bratstvo naroda i pravi patriotizam, koji takodje propoveda ljubav, ne mogu nikada biti neprijatelji medju sobom.”

i Iz fragmenta ovog govora sc vidi, da uz jezik postoji ideja, koja teži ka miru i slogi medju narodima, a s tim i toliko željenoj sreći čovečanstva. S medjusobnim upoznavanjem i dobrim sporazumevanjem naroda stvara se i osećaj bratstva. koje se

и 17

Nastavak na sledeéoj strani