Jugoslovenski Rotar

O MEDUNARODNO™M |} 8 2 |L IK II

Nesumnjivo je, da se potreba za sporazumevanjem osetila u vecoj meri već onda, kad su medju različnim plemenima uspostavljene prve ozbiljnije veze, izazvane potrebom za medjusobno izmenjivanje dobara. Sa daljnjim razvitkom trgovine, koja je posle pojave novca uzimala sve veće razmere, dok se tokom vekova razvila dodanašnje visine, ta potreba postajala je sve veća. Ona je došla još više do izražaja posle uspostave modernih medjunarodnih veza, bez kojih se današnji život u mislima modernoga čoveka ne može ni zamisliti.

Dugo vremena latinski jezik imao je na dobrom delu evropske teritorije ulogu diplomatskog i naučnog jezika, ali se nije mogao održati i zauzeti mesto medjunarodnog jezika zbog svoje nesavremenosti i komplikovane gramatike. Kasnije je francuski jezik postao jezik diplomacije u pravom smislu te reči. Kao takav on se posle velikog rata sve više gubio, bio potiskivan i najzad dobio nekoliko takmaca. To se naročito ispoljilo po osnutku Lige naroda, koja je pored francuskog morala primiti i engleski za svoj službeni jezik. Uprkos toga desilo se, da su u toj istoj ligi čuli se osim službenih i drugi jezici, a da bi se doskočilo i tome zlu najmljeno je stotine prevadjača, koji imaju dužnost, da te govore prevedu na službene jezike lige, ili da francuske govore prevedu takodje na engleski i obratno, kako bi iz tih prevoda deleati detaljno doznali šta je koji govornik rekao. Desi se takodje, da kojiput govore onih. delegata, kojima francuski ili engleski nisu maternji jezici, sami Englezi ili Francuzi ne razumeju. Taj isti problem dobrog sporazumevanja pojavljuje se na mnogim medjunarodnim konferencijama i kongresima, a rezultat je taj, da se ljudi iskupe, vecaju po jednoj stvari koja ih sve interesuje, ne mogu dobro da prate izlaganja svojih samišljenika iz drugih zemalja, ostaju medju sobom hladni i najzad se tako razidju. Poradi toga često ovakvi sastanci ne urode onakvim rezultatima, kakvi bi se mogli očekivati kad bi bolje sporazumevanje bilo moguće.

Razlog je toga lošeg sporazumevanja na nacionalnim jezicima kod medjunarodnih sastanaka u tome, što ovi jezici imaju vrlo teške gramatike sa stotinama pravila i velikim brojem otstupanja od tih istih pravila, težak pravopis itd. Prema tome oni su još manje podesni za široke mase, kad zadaju teškoće školovanim ljudima koji se na medjunarodnim većanjima sastaju. Ali i onda kad tih teškoća ne bi bilo, sa nacionalnog gledišta ne bi bilo mogućno primiti jezik nekog naroda kao drugi za svakoga, jer bi se time dalo preimućstvo odnosnoj naciji.

Ostalo bi, dakle, samo jedno rešenje, a to je da se neki veštački jezik učini medjunarodnim. To su ljudi već davno hteli i do danas, računajući od Lajbnica i Jana Komenskoga, bilo je mnogo projekata takvih jezika. Njih su ljudi stvarali zaista na veštački način, praveći za svaki pojam proizvoljnu reč, objašnjavajući pojmove pomoću raznih znakova, slika itd. I u našoj zemlji pokojni Mojsije Pajić iz Zemuna bavio se tim problemom. Njegove reči sastojale su se iz cifara. Najozbiljniji pokušaj učinio je ipak nemački sveštenik Šlajer, koji je za veštački jezik volapik napravio veliku propagandu u celoj Evropi. Reči toga jezika, iako su se sastojale iz slogova koje je bilo lako izgovoriti, bile su proizvoljno sastavljene i teško su se pamtile, a gramatika je bila komplikovana. Njegove pristalice većinom su napustile ideju medjunarodnog jezika radi tih teškoća, naročito posle prvog kongresa, na kojem su se morali sporazumevati nemačkim jezikom.

Iz prednjega zaključujemo, da veštački jezik nije bilo lako stvoriti, kako su to frazlični tvorci zamišljali. Takav jezik treba da bude pristupačan svima i taj problem

16 EEE