Jugoslovenski Rotar

Што је најжалосније, наш сељак баш у времену када највише ради и кад му треба највише снаге, најслабије се храни. Хладна јела, сува храпа, лук и паприка, то је храна сељака лети, кад оре и копа.

Да ли је томе узрок непознавање бољега или немање слободног особља за кување, ја верујем и једно и друго.

Наша је сељанка све и сва у кући. Она је стуб куће, па и ван куће, у пољу, на раду. Она прво у кући брине о старешинама, док се спремају на посао, затим спрема децу, па ручак, кога сама и носа на њиву, и онда узима мотику или срп у руке и ради по ваз дан. Била она бремна или са дететом на сиси, она увек ради исти тешки и претешки посао. Услед тога брзо и лако обољевају и старе.

Поред свег набројеног зла што мори сељака, има још нешто. То је пепросвећеност, веровање у враџбине и празноверице и надрилекаре. За то пак носи и сам сељак кривицу. Он се врло тешко одваја од празноверице, он се тешко да поучити. Ми лекари о томе можемо много шта, рећи. Колико је живота пропало, без суђена дана, само услед веровања у враџбине и надрилекара.

Како помоћи селу, како га извући из мрака незнањаз Ко треба већ једном да преузме иницијативу и сав терет око здравственог просвећивања, сељака ?

Ето то су питања која треба решити.

Држава изгледа да је увидела да је куцнуо дванаести час, и почела, је да се интересује за здравље сељака. Како рекох раније она је донела уредбу о обавезном раду лекара на селу, али и тиме доказала да је сасвим погрешно ствар узела у руке. Дакле за сада на њу не треба рачунати.

На општинске управе још мање. Оне су скоро сасвим само политичке установе, које врло мало, скоро никако не воде рачуна о благостању сељака, већ само о политици и изборним смицалицама. Поред тога и њихови су буџети и веома мали и недовољни за такву једну велику акцију, здравствено просвећивање народа.

Дакле остаје нам још само приватна иницијатива. Како и на који начин

Мислим да је одговор лак и прост. То је задругаретво.

Градови, тј. грађани имају да оснивају здравствене задруге са делокругом рада само и искључиво на селу. Треба улагати много труда и новаца, јер ће те задруге бити у почетку нерентабилне. Треба зидати зграде за лекаре и амбуланте. Треба опремити све то са свима потребама да би могле функционисати. Доцније, ја у то тврдо верујем, наш сељак навикнуће се на добро, на комфор и комодитет, заволеће чистоту, здравље и опда ће задруге бити јако рентабилне, а држава ће имати здрав народ. Стандард ће се подигнути и тиме народно богатство увећати. Лекари у заједници са учитељима и свештеницима биће сељаку све и сва, онн ће бити њима права Света Тројица.

Соколска друштва, Црвени Крст и друга хумана друштва, мораће у заједници оснивати течајеве за здравствено васпитање народа, сељака. Покретне изложбе, здраветвено-поучне филмове набављати и уступати нарочито спремљеним и плаћеним предавачима на употребу. Али то несме остати само као решење, на папиру, јер у Хигијенским заводима постоји све то, и филмови и материјал за изложбе, па чак и решења за рад, али само на папиру јер се стварно не ради ништа. Шта је пак узрок томе, и зашто сав тај материјал пропада% Само зато што је то у државним рукама.

452