JUS standardizacija

STANDARDIZACIJA

16 NR pa, prema tome, i na različitim jezičkim područjima. _-- -

Drugo — relativno mali tiraži u kojima se mogu

publikovati jugosolvenski standardi, isključuju mogućnost da se oni štampaju posebno za svako jezičko područje (izuzev veoma retke slučajeve koji neće moći biti merilo).

Treće — iznaći rešenje, koje bi u pravcu usvajanja

pisma, jezika, stilistike i terminologije podjednako zadovoljilo sve interesente, veoma je teško, obzirom na podvojenost mišljenja koja postoje u odnosu na izneto pitanje.

Četvrto — jedinstvenu stručnu terminologiju, koja bi se trajno ponavljala u našim standardima, a koja bi jednovremeno bila podjednako pristupačna svima praktičarima, teško je zasad utvrditi i primeniti.

A, bez obzira na iznete teškoće, redaktori jugoslovenskih standarda moraju naći hitno rešenje, koje će omogućiti da se jugoslovenski standardi publikuju bez odlaganja, a u isto vreme da budu pristupačni i što širem krugu ljudi iz proizvodnje i trgovačke mreže.

'U dosadašnjem, pripremnom radu na projektovanju jugoslovenskih standarda uočena su, uglavnom, iri stanovišta u odnosu na pitanje koje tretiramo.

Jedno od tih stanovišta polazi od pretpostavke, da je primarno dati našoj privredi kvalitetan standard, a sekundarno, naći jedinstveno rešenje u odnosu na jezik i terminologiju. Prefstavnici OVOEK mišljenja tvrde, da je malo stručnih organa u našoj zemlji koji ne bi mogli da koriste kvalitetan standard samo zato, Što bi on nosio jedno izrazito obeležje pisma, narečja, stilistike i terminologije, odomaćenih na jednom užem području.

Drugo mišljenje nosi u sebi opravdane zahteve, prema kojima Kvalitet naših standarda mora zavisiti podjednako od materije koju obrađuju, kao i od jezika i terminologije. Pretstavnici toga mišljenja baziraju svoje tvrđenje na ubeđenju, da naši standardi moraju biti i instrument koji će postupno vršiti ulogu zbližavanja stručnih organa, svodeći ih na usvajanje jedinstvene terminologije u daljoj perspektivi.

Treće mišljenje, o kome se mora voditi računa samo delimično, izvire iz preosetljivosti i maglovitog lokal-patriotizma, koji je ponekad prilično žučan u odbrani ličnog shvatanja jezika i terminologije.

Mislimo i verujemo stoga, da je ovo drugo mišljenje najispravnije, najlogičnije i najprilagodljivije.

Ako sad rasmotrimo uslove pod kojima bi se moglo zadovoljiti ovo najpovoljnije rešenje, dolazimo do sledećeg zaključka.

Pošto se ne može naći jedno optimalno rešenje, ireba poći linijom »koncesija«. To jest, mora se usvo= jiti rešenje koje ne koncesionira zainteresovane iz nekog sitno-buržoaskog sentimentalizma, nego čini praktične koncesije, usmerene na maksimalnu upotrebljivost naših standarda i na uštedu materijalnih sredstava, izbegavanjem višejezičkih izdamja.

Po našem mišljenju, taj pravilan put jeste:

— pismo: latinica — jezik: srpsko-hrvatski — narečje: štokavsko-ekavsko

Ovom podelom ne pretendujemo na neki naučni kriterijum, nego je činimo prosto sa razloga, što svaki član te podele pretstavlja meru koja se mora tretirati odvojeno,

Datu podelu možemo obrazložiti detaljnije ćim razlozima: – a) latinica, kao pismo namenjeno našim standardima ima prednost, jer je pristupačna prvenstveno praktičarima za koje se pretpostavlja da u manjoj

slede-

_ meri poznaju ćirilicu; u isto vreme, pretpostavlja se

da je znatno manji broj praktičara koji se služe ćirilicom, a da u isto vreme ne poznaju i latinicu; pored toga, latinica bolje odgovara i duhu materije Koju obrađuju standardi; ?

b) srpsko-hrvatski jezik neizbežan je sa razloga, što njime govori većina naših naroda; svako drugo rešenje značilo bi nepraktičnu meru i rasipanje novčanih sredstava, usled štampanja standarda u više jezika;

c) štokavsko-ekavsko narečje bezuslovno je najpraktičnije, pa se mora pretpostaviti da ga relativno najbolje poznaju i naši ljudi sa područja ostalih naših jezika i narečja.

Ali, kao što rekosmo u prethodnom delu, i ovakvo rešenje neće, bezuslovno, makšimalno zadovoljiti sva lica koja treba da se služe našim standardima. Makoje rešenje da usvojimo, u naše standarde ne možemo uneti sve bogatstvo našeg jezika, pa je razumljivo da će u tekstovima koji prate osnovne termine i propise, biti reči i izraza koji će jednima biti bliski, a drugima ne. Stoga je neophodno da naši praktičari uvide, da je neopravdano praviti pitanje od upotrebe pojedinih reči koje ne spadaju u stručnu fterminologiju, a koje budu proisticale iz duha jezika i stila koji unesemo u naše standarde.

I, konačno, ostaje da naglasimo još i ovo. Bez obzira kakav ćemo jezik uneti u naše standarde, to još uvek ne znači da će naši standardi biti za prvo vreme besprekorni u tom pravcu. Neosporna je činjenica da u našoj privredi jezik nije bio dovoljno kultivisan. Na brzinu su stvarani mnogi izrazi, bez razmišljanja i bez stavljanja u zavisnost od pravila koja jedan izraz čine besprekornim. Ljudima tehnike često izgleda da je sporedno, nevažno, pa i nekorisno da se pravi pitanje od jedne reči, ili da se razmišlja o nekom boljem i pogodnijem izrazu. Pa, kako na izradi i primeni standarda dejstvuju uglavnom baš ljudi tehnike, neophodno je da i oni budu pokretači novog zalaganja u tom pravcu, negovanjem našeg jezika i u toj »suvoj materiji«. Samo uz njihovu pomoć može se poboljšati način izražavanja misli u našoj tehničkoj literaturi, pa dosledno tome, i u našim definitivnim standardima.

A sad, nekoliko reči o stručnoj terminologiji.

Kao što se vidi iz izloženoga, pitanje stručne terminologije odvojeno je ovde od pitanja pisma, jezika i narečja. Tako terminologiju obuhvata opšti pojam jezik —, kad smo dosad govorili o jeziku, imali smo u vidu samo tekstove koji u standardima prate stručnu terminologiju kao dopuna, opis radnji, propisi i sl. Ovo izdvajanje terminologije, kao užegs problema, izgledalo nam je neophodmo sa razloga, što su za pitanja stručne terminologije pozvaniji ljudi neposredno iz proizvodnje. Na njima je da u našem slučaju osvetle i taj problem, uz nastojanje da se standardi učine maksimalno pristupačnim prvenstveno kroz terminologiju. B. Munjiza