JUS standardizacija

2

loga do konačnih standarda još je dug put, koji zahteva vrlo mnogo rada za koji je potreban odgovarajući aparat stručnjaka koji samo na tome radi. To se uvidelo vrlo brzo i već polovinom. 1950 godine pristupilo se formiranju centara za standardizaciju po pojedinim privrednim granama, mada u uredbi koja je tada važila još nije postojala zakonska podloga za tu organizacionu formu. Ta podloga data je tek Uredbom od 28 marta 1951 god., prema kojoj je trebalo da svi Saveti Vlade PNRJ obrazuju organe za standardizaciju (biro-=e, grupe i sl.) za one privredne grane, koje spadaju u njihovu nadležnost. Rukovodioci tih organa trebalo je da sačinjavaju Saveznu komisiju za standardizaciju, koja bi imala najpotrebniji aparat službenika za obavljanje tehničkih poslova.

Odredbe te uredbe nisu međutim u potpunosti sprovedene u život. Jedino tadašnji Savet za mašinogradnju FNRJ oformio je kompletan Biro za standardizaciju sa najpotrebnijim brojem stručnjaka i aparatom pomoćnih službenika, dok su ostali Saveti i Savezna ministarstva zadužili poslovima standardizacije samo ponekog (obično jednog) službenika, ne uvek stručnjaka, a u izvesnim slučajevima nisu odredili nikoga za te poslove. Usled toga je i dalja sudbina izrađenih predloga standarda bila vrlo nejednaka. Na predlozima standarda za granu mašinogradnje rađeno je dalje, dok predlozi iz svih ostalih grana nisu otišli dalje od objavljivanja u biltenu »Standardizacija«, koji je u međuvremenu pokrenut. Bilten je počeo da izlazi u avgustu 1950 god., te je do kraja 1951 god. objavljen, u celini ili izvodu, veliki broj izrađenih predloga standarda. Ipak, izvestan broj predloga standarda, koji je izrađen u komisijama, nije mogao da bude objavljen iz prostog razloga, što nije bilo odgovarajućih organa koji bi obavljali potrebne poslove u vezi sa objavljivanjem. Sama Savezna komisija za standardizaciju, pak, u tadašnjem sastavu, bez potrebnog aparata stručnjaka, nije bila uopšte u stanju da ma šta ozbiljno učini na daljem oformljenju standarda.

Najzad, krajem 1951 godine, Savezna komisija za stamdardizaciju počinje da dobija svoje radno telo. Prilikom reformiranja Saveta za mašinogradnju FNRJ, njegov kompletan Biro za standardizaciju prelazi u Saveznu komisiju za standardizaciju, koja, pored toga, dobija još jednog stručnjaka za hemisku industriju i jednog za tekstil i kožu. Rezultati su se ubrzo pojavili. Početkom 1952 godine počelo je štampanje jugoslovenskih standarda, a do kraja te godine izašlo je 246 standarda. No, ni u tom sastavu Savezna komisija za standardizaciju ni izdaleka nije mogla da odgovori svima svojim zadacima. Zbog toga su, tokom 1953 godine pojačani napori da se stručni kadar Savezne komisije dopuni stručnjacima za one grane, koje u njoj još nisu bile zastupljene. To je uspelo samo delimično jer je dobijen po jedan stručnjak za šumarstvo i drvnu industriju i za rudarstvo, dok tako važne grane, kao napr. poljoprivreda i građevinarstvo, pored svih učinjenih napora, još uvek nisu zastupljene u Komisiji, a cela grana elektrotehnike zastupljena je samo jednim stručnjakom. Pomoćni tehnički aparat Komisije takođe je pojačan tokom 1953 godine.

Prilikom poslednje reorganizacije državne uprave postavljen je temelj i za nov način rswda na standardizaciji. To je učinjeno Uredbom o organizaciji i radu Savezne komisije za standardizaciju od 20 maja 1953 godine. Po toj Uredbi, stručna platforma Savezne komisije za standardizaciju znatno se proširuje, jer će Saveznu komisiju za standardizaciju, pored dosadašnjih njenih stručnih referenata, sačinjavati još veliki broj stručnjaka, u prvom redu direktnih pretstavnika privrede, za razne privredne grane. Svaka važnija privredna grana biće zastupljena potrebnim brojem istaknutih stručnjaka, koji će sačinjavati stručnu sekciju za odnosnu privrednu granu. U svaku stručnu sekciju ući će i po jedan od sadašnjih stručnih referenata Savezne komisije za standardizaciju, kao njen stručni sekretar. Na taj način, Savezna komisija za standardđizaciju, pored užeg radnog tela stalnih stručnjaka, koje je neophodno za njen uspešan rad, imaće i šire odlučujuće telo pretstavnika privrede, stručnih organizacija

STANDARDIZACIJA

i sl., koje je potrebno, da bi se odluke o donošenju jugoslovenskih standarda oslanjale o potreban autoritet ljudi koji svojim poznavanjem celokupne privredne problematike zemlje mogu da garantuju pravilnost opšte linije sprovođene kroz donete standarde. Pored toga, a pošto u Saveznoj komisiji za standardizaciju ne mogu biti zastupljene sve uže oblasti pojedinih privrednih grana, čije detaljno poznavanje zahteva usku specijalnost za tu oblast, Savezna komisija za standardizaciju formiraće po potrebi još stručne potkomisije za pojedine oblasti pojedinih privrednih grana, kao svoje savetodavne organe. Na taj način obezbeđuje se, da svako specijalno pitanje može biti detaljno rasmotreno pred takvim forumom stručnjaka specijalista za odnosnu užu oblast, na čijem mišljenju stručnu sekcija SKS može da bazira svoju odluku.

Ova poslednja faza organizacionog razvoja Savezne komisije za standardizaciju još je u toku, te treba u 1954 god. da bude dovršena, uz jednovremeno dopunja-– vanje užeg radnog tela SKS još nedostajućim stručnim sekretarima.

Organizacione forme

Ako razmotrimo organizacione forme kroz koje je prolazio rad na standardizaciji u našoj zemlji, možemo razlikovati pet faza.

Prvu fazu pretstavlja predratni rad Jugoslovenskog nacionalnog komiteta za standardizaciju, čija Organizacija proističe iz tadašnjeg društvenog uređenja. Taj Komitet je skup pretstavnika državne uprave, škole, stručnih organizacija i kapitalističkih privrednih preduzeća. Banovina Hrvatska ima u Komitetu naročiti položaj, jer je zastupljena naročitom delegacijom.

Drugu fazu pretstavlja rad posle oslobođenja, do 1948 godine. Tu je sprovedena potpuna decentralizacija, bazirane na teritorijalnoj podeli, tako da težište rada leži na republičkim komisijama za standardizaciju, dok Savezna komisija praktično nema nikakvog radnog aparata. Rezultat je izvestan broj predloga, ali skoro ništa standarda. -

Treću fazu pretstavlja rad od 1949 do kraja 1951 god. I fu je sprovedena potpuna decentralizacija, ali ne na teritorijalnoj bazi, nego na bazi podele državnog upravnog aparata po privrednim granama. Savezna komisija za standardizaciju, kao centralno rukovodeće telo, još uvek praktično nema mogućnosti za ma kakav sistematski rad. Rezultat je vrlo mnogo predloga, ali ništa standarda.

Četvrtu fazu pretstavlja rad 1952 i 1953 godine. Težište rada prenosi se na Saveznu komisiju za standardizaciju, koja se neposredno oslanja na saradnju zainteresovanih privrednih preduzeća i ustanova. Rukovodstvo je dakle centralizovano, ali stvarno odlučivanje o standardima je preneto direktno na celokupnu privredu. Rezultat je veliki broj izdatih standarda.

Petu fazu treba da pretstavlja rad po novoj organizaciji, čije je sprovođenje u toku. Rukovodstvo i odlučivanje je centralizovano kod Savezne komisije za standardizaciju, ali sam sastav SKS isključuje mogućnost ma kakvih centralističkih odluka, jer odlučujući forum sastavljaju neposredni pretstavnici privrede iz cele zemlje.

Način izrade standarda

U uvodu su već pomenuta dva vrlo česta, a vrlo pogrešna shvatanja o tome, kako treba da dođemo do jugoslovenskih standarda. Neće biti na odmet, da se o tom pitanju kaže još nekoliko reći.

Prvo o pitanju prevođenja i preuzimanja stranih standarda.

Nije teško prevesti standarde s nekog drugog jezika i izdati ih kao jugoslovenske standarde. Pitanje je samo šta se time postiže. Standardi svake zemlje nastali su i nastaju kao rezultat specifičnih potreba, opštih prilika i industriskog razvoja te zemlje, oni proističu dakle iz određenih specifičnih uslova. Ti uslovi se često ne poklapaju s našim uslovima. Standardi koga bilo proizvoda u nekoj velikoj industriskoj zemlji često pokazuju veliki asortiman, koji bi se u toj zemlji mogao možda znatno suziti, kada ne bi bili u pitanju naj-