Južna Srbija — Vardarska Banovina, str. 88

86

ГЛИГОР У ПЕЧАЛБИ — Милан Шантић —

Отац се болестан из печалбе вратио. Пошто је потрошен уштеђени новац, мора и син Глигор да иде у печалбу.

У кући су настали тешки дани. Сада је дошао ред на Глигора. Оцу се кидало срце од бола и при самој помисли да и његов синчић мора кренути његовим трагом. Он мора поднети све оне муке које је и сам поднео. Он мора подизати терет на скелама и на својим слабачким плећима носити циглу и креч. И она најстрашнија мисао га је мучила, да може, не дао Бог, пострадати као што је и он пострадао. Али живети се мора.

Једнога пролећног јутра, када је шума почела да зелени, а снегови копне и горски потоци бујају, укућани су испратили Глигора у печалбу. Кренуо је са двојицом другова. Права је то жалост била. Три малишана, који су де јуче скакутали по пропланцима, три другара, кеука и незнана, кренула су у свет са великим бригама и великим дужностима. Сва тројица морали су да замене своје старије.

Кренули су у свет без песме, али и без суза. Само им се туга била савила око срца. Нешто их је почело да дави кад су одмицали сеоском стазом и удаљивали се од села. Глигсру је пред очима једнако била очева слика. Чинило му се да једнако за њим неко понавља оне речи што му их каза при растанку:

— Са здрављем, сине! Добар да будеш!..

Тек сутрадан мали путници стигли су у Скопље. Ту су се распитали како ће даље допрети до Бесграда. Сад су они били првипут у туђини, у далеком и непознатом свету, првипут остављени сами себи. Видели су многе нове ствари, видели неке чудне људе, видели огромне куће, али они се ничему нису чудили, имајући увек пред собом одређени циљ. За њих напора није било, ничега