Južna Srbija — Vardarska Banovina, str. 89

87

се нису плашили и били спремни да поднесу сваку невољу. То је био њихов пут у живот.

Од Скопља до Београда путовали су пуних шеснаест часова. Опхрван сном, дремао је Глигор на тврдој клупи треће класе особног воза, заједно са двојицом својих другова, када је кондуктер прошао кроз вагон и викнуо: |

— Београд!... Прелаз за Загреб и Суботицу!...

Малишани су се тргли, покупили своје торбе од сељачког сукна, у којима сем мало сира и јечменице ничега више није било, па изишли из вагона. Још није било честито ни свануло. Са осталим путницима и они су кренули ка излазу. На великом тргу пред станицом они су стајали добрих пола часа и нису знали на коју ће страну да крену. Тек у неко доба угледали су једног чистача ципела и он их је упутио некуда у Јатаган Малу.

Пуних петнаест дана Глигор се мучио и потуцао по Београду. То су били најстрашнији и најтежи дани у његовом животу. Туга за родним крајем и очинским домом раздирала му је груди, давила га и натеривала му сузе на очи. Али таква је судбина свих печалбара. Њихов живот није песма, он је пун тегоба и бола.

Глигор и његови другови брзо су се снашли. После петнаест дана они су познавали све престоничке улице, имали су корпе и у корпама носили кикирики. Постали су прави трговци. Зарађују и посао им добро иде. Глигор је већ неколико пута послао оцу новац. Остаће он у Београду још десетак година, а када уштеди много новаца поћи ће у село да подигне нову кућу, да прикупи земље и да се никад више не врати на београдску калдрму.

Али о томе је рано да се говори. Глигор још дуго и дуго мора да се мучи, Само оно што је било најтеже, хвала Богу, прошло је. Већ се навикао на туђину као