Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

201

отац Калистрат више пута. Он је добро знао путове у Свету Гору. -

— Па чему би то служило, упита опет царица.

= С тога би се места, превисоко ти царство, боље него и откуд с друге стране могло помагати калуђерима и хришћанима који ходе к светињама у Свету Гору и у Јерусалим. Шта нам је остало друго него да (се о томе бринемо кад је Божја воља била да паднемо у стање у коме смо сад.

— Ја ћу то имати на уму, оче игумане. Међу тим радо бих чула којим путем ти овде упућујеш хришћанске послове.

— Упућујем народ, превисоко ти царство, и делом и словом, да живи мирно, да би му зарасле тешке ране његове; учим га чим год могу да се сам брине о својим потребама; да никада не тражи суда турскога; да своје свештенство сматра као своје управчике и судије; да се њима обраћа и у злу и у добру, и да му је православна праотачка вера једина узданица.

— А слуша ли те народ, оче иигумане>

— До сад слуша не може боље бити. Види да је добро по њ.

Потпуно задовољна, царица отпусти игумана Калистрата, радујући се што се тако млад човек тога посла примио. За онај крај није више бриге имала.

У саму, готово позну ноћ, дворкиња Стаменија јави царици Мари још једнога калуђера.

То је био брат њен Драгош. 'Он је оставио у гори своје гусарско, хајдучко, рухо и сво ју страховиту чету, па је дошао да и он још једном види сестру Стаменију и да парици Мари пољуби руку. Није то могао другојачије учиниги него тако преобучен у рухо калуђерско, у коме се гако незгодно осећао.

Ускоро је царица отпутовала на двор султана

·_ Мехмеда. Онде је она радила по упутствима игумана Калистрата, и султан је доиста и тада према њој био

Зи А 5 а