Književne novine
7:
| a, i :
BROJ 7
LIKOVI I DELA
Anegdota o antičkom sarkofagu
—IiIVmyT———I ==
X
u temelju fabrike
/
Tek {iri meseca ima kako je prva velika fabrika alatnih mašina u našoj zemlji proradila simfoniskim štropotom mašina, kranova, motornih vozila i visokonaponskim transformatorima, i počela da proizvođi mašine za nove fabrike, ono čime obezbeđujemo svoju nezavisnost, svoj privredni napredak. Tek tri meseca, — a čini se već istorija, čini se već prošlost, već sasvim prirodna stVar. Ljudi koji su to ostvarili već misle na nova dela, Omlađinci koji su izvršili obaveze, Ostvaruju već nove.
Odjekuje sađa velika mažšinska hala. Koliko nađabnutih ruku je na svemu tome ostavilo svoj trajni trag. Nekoliko meseci pre otvaranja jedne nove etape u našoj privredi — neki su se pitali: kako će to ispasti, Sada, u poslovnoj vrevi koja kao da već davno traje, čovek se pita: je li mogučno da još pre nekoliko meseci na ovome mestu nije postojala ova kovačnica nove industrije, da je tu nedavno bila močvara oivičena uskotračnom prugom, da je tu bio brežuljak zelenkast od žita i kukuruza, a između voćaka samo razasute seljačke kuće?
Nokoliko moeseci pre dovršenja montažnih radova, na ovom komadu zemlje kraj Železnika, neđaleko od Beograda, izgleđalo je sve kao haotičan krš. Neupučeni posmatrač video je samo stoline i stotine omladinaca i njihov spolja vidni radni elan. I mnogi posetioci, strani pa i domaći, nisu videli ništa naročito dok su se ovde tek stvarali temelji, Prva i druga Omla= dinska pruga bile su »romantičnije«, živopisnije, impozantnije, Ovde se oko dve stoline pedeset dana nije radilo ništa što bi padalo u oči, što bi vidnim rezultatima imponovalo, Šta se radilo? Samo se seklo jedno brdo, i nasipala jedna močvarna udolina. Samo to. Omladinci već tada jasno su videli današnji fabrički kombinat koji stoji na čvrstom temelju tla, a čovek „sada ne veruje da on već tada nije stajao tu.
Dve stotine pedeset dana „sečenja brda, nošenja i nabijanja zemlje. Fantastični broj kubika zemlje, A od dana do dana kao da je sve ostajalo skoro isto, Hiljade omlađinaca radilo je uz puni napon svesti i snage. Seljaci i seljanke okolnih sela dolazili su da pomažu dobrovoljno, njihovo šarenilo slivalo se s jednođušnošću omladine, da uklone ostatke brežuljka obraslog zelenim žitom i kukuruzom, Za svih tih dve stotine pedeset i nekoliko dana radnici mnogih na> ših fabrika, privredna i državna rukovodstva, nevidljivi odavde, pripremali su ono što će se stopili u kona= čni rezultat — delove zgrađe za montiranje, mašine i postrojenja. A svakoga od tih dve stotine i pedeset dana omladđincima–-graditeljima ~ činilo.
se: šta smo urađili — ne vidi se. Kao.
da je hiljadu kubika zemlje bilo samo ogrebotina na koži: zemljinog ispupčenja i malo praha na njenoj poderolini. U te prve dane gradnje, rukovodilac kulturnog rađa na građilištu „rekao mi je:
»Rade omladinci s istim elanom kao i na Pruzi. Nemoj misliti da sam pristrasan, priznajem da je Omulađinska pruga neuporediva herojska bitka. Ali nama je ovde nešto naročito teško, teže nego njima famo, Ne vide se iz dana u dan rezultati, ne vidi se šta smo savladali. Takmičimo se mođusobno, ali na kraju smene ne primećuje se neka uklonjena stena, no> vopoložena ftračnica, deo postavljenog mosta ili izbušenog tunela, ne
— jer su sve to samo kubici zemlje, načeto brdo i nasipana ravnica. Danima, jedino što se vidi, to je neki kanal, neki vodovodni uređaj, neki noVi kompleks baraka ili neka nova zgrada za kulturni rad, — Sve ODO šlo tek ide uz glavni rad, To je nekako psihološki teško, Pa ipak, utakmica teče, jer svi vide jasno ono što će tek stalati tu, Zato moramo naročito da se zalažemo na kulturnoprosvetnom radu, da bi Uvek videli cilj i imali perspektivu«.
Osetio sam značaj tih reči, Lakše je na kraju smene videti šta je postignuto, meriti to, upoređivati, uživati u rezultatu. Teže je dve stotine i pedeset đana nedramatično pomicati brdo, Čak se to brdo i ne pokreće da ugrozi radilište, te da treba pove= sti svesnu i snažnu borbu protiv stihije, No svi ti graditelji su u
stvaralačkoj mašti već videli zahuk-.
tale mašine u dugoj, staklenoj. hali, i novi grad za radnike na tim mašjnama, i mnogi su sebe same videli kao zidare, montažne radnike, mehaničare i radnike za tim mašinama, Svi su videli rezultat. I oni iz Beograda, i oni iz Hrvatske, i oni iz Trsta,
Kad su se već dizale skele za buduću mašinsku halu a zemlja se još uvek prenosila, — zatekao sam pri uređivanju vodovodnog kanala jednu grupu omladinaca, „preplanulih, kao da su od bakra.
Bio sam u društvu jednog simpatičnog stranog gosta, On je razgledao gradilište, ali nije sasvim tačno znao čega tu ima naročitog i interesantnog: prosto se nosi zemlja i dižu skele, a na poljani stoje barake i vrve živahni omladinci. Rekao sam mu da će onog brda nestati, a na čitavoj uzdignutoj ravnici će stajati fabrika tolike i tolike veličine, i biće gotova u tom i tom roku. On je učtivo klimao glavom: Znam, znam, to sam već slušao. Nego, da li se na gradilištu pričaju neke a-
. negdote koje bi bile interesantne za
reportažu.
Upitali smo mladiće i devojke iz grupe koja je radila na kanalu, da li se tu priča neka interesantna aneg= dota, nešto što bi bilo interesantno za strane čitaoce. Devojka s viticama prilepljenim za oznojeno i prašnjavo lice uklonila je kosu sa potsmešliivih velikih očiju, zagledala se začuđeno s drugovima, i svi su gledali u nedo umici, ne shvatajući šta bi bilo interesantnije od onog što rade. Mladić najopaljeniji i najžilaviji među njima, predomišljao se da bi bila »anegdofta« da su neki od njih kao deca bili partizanski kuriri, pa je odbacujući tu pomisao kao nešto obično, rekao:
— Preksinoć nam je oluja odnela šatore čitavog jednog logora i krov onog magazina. Juče smo popravili,
___I sam je osetio da to nije »anegdo--
ta«, i nekako postiđeno je navalio na rad. Upitao sam omlađince odakle su, Bili su iz Bosne,
— Dolazimo s Omladinske pruge. Naša je smena morala otići, i sad provođimo tu ofsustvo do druge smene. Obećao sam Beograđanima na Pruzi da ću im pomoći, a odavđe se vala vraćam odmah tamo. Ništa ti nije kao Pruga.
Opaljeni mladić, gola poprsja, sa crvenom maramicom oko glave, nagnut nad posao, objašnjavao nam je uslužno ali brzo kako se snabdevaju vodom i kako provođe ovaj kanal od raščišćenog izvora, Setio sam se s ka= kvim mi je ponosom i uslužnošću, kao da hoće da deli sa mnom ponos, jedan miner u vrandučkom tunelu, dok sam stajao potresen veličinom i kom-
trenutak Svoj »pištolj«, da i ja vidim kako je lepo rukovali takvim oružjem, Jedan od brigadnih rukovodilaca ispričao im je da su pre neki dan, rijući zemlju buldožerom, naišli na antički sarkofag. : ž
— Otsad ćemo pažljivije riti zemlju, da ne oštetimo neki nalaz ako ih još ima. Ako hoćete da pogledate nalaz? Danas ga upućujemo u muzej, arheolozi su se jako zainteresovali, Prijatelj iz inostranstva se zainteresovao takođe.
Dok smo gledali ostatke starinskog oruđa i nakita iz groba prastarog stanovnika naše zemlje, mladi rukovo= dilac brigade sav je zračio od ponosa. Da Ji je mislio na to u kakvu je čudesnu stvarnost upao iščezli stanovnik, ili na to da je naš predak čvrsto postavljen na kosti palih junaka za slobodu, ili kako će naš današnji čovek prodreti u daleku budđućnost? Namignuo mi je prijateljski:
»Moj stih će trudom „gromadu godina probiti, i izbiti prodorno, grubo, vidljivo, kao što je u naše dane prodro vodovod koi su izgradili rims=hi rabovi, „.«
Bio sam zbunjen i potresen. Stihovi Majakovskog. Učinili su mi se kao prekor, kao poziv našim pesnicima.
Gradeći temelje za jedan od važnih arsenala naše borbe za socijalizam, mladi graditelji, brišući sa zemlje brdo koje krije ostatke antike a nekada je bilo rudnik, prekopali su stari i srednji vek. Arheolozi će ispitivati nalaz u grobu koji je bulđožer preorao. A pesnik koji bi izrazio tu pobedu revolucionarnog preobražaja nađ naslagama prošlošti, prodro bi u daleku budućnost, kao što će dela slobodnih ruku prodreti u budućnost drukčije nego vođovodi stanog Rima u naše dane. Da li je prijatelj iz ino= Sstranstva, impresioniran radnim elanom, našao svoju »anegđotu« ne znam. Ja sam našao jedan mali simbol velike stvarnosti,
J,. P.
Pre godinu dana, 15 marta. umro ie znameniti francuski pisac ŽamnRišar Blok (Jean-Richard Block), jedan od najboljih i najdublje ubeđenih naprednih, revolucionarno orijentisa= nih francuskih književnika, On ja bio jedan od onih istaknutih zapad-
OE
ay EO Žan-Hišar Blok Crtež Pjera Križanića
nih pisaca koji je doista mogao dejistvovati kao prava, sadržajna spona
između kulture socijalizma, koja se bogato sadržaino ostvaruje od Okto~
bra 1917, i onih kulturno i umetnički naprednih snaga Zapada koje se-·sve jasnije prema socijalizmu upravljaju. Odredivši svoj stav odlučno progresivno još od pre dvadesetak godina, on je konsekvenino sledovao novim putevima kojima je pošao: u politici,
ŽAN-
POVODOM GODIŠNJICE SMRTI RIŠARA BLOKA
u razumevanju i svesnom progledavanju društvene stvarnosti, u primeni svojih naprednih shvatania u literaturi uopšte i u svome sopstvennm književnom stvaranju. Od njegovih prvih lliiiževnih pokušaia, drnmslrih, novelističkih i kritičko-esejističkih, do knjige o Španiji, do drame »Tulon«. i do čuvenih njegovih društveno-političkih i kulturnih »komenfara« u časopisu »Ewropa«. pređen je doista ogroman put, koji ni u jednom trenutku nije skretao od progresivnih Smernica, Utvrđujući se sve više u realističkim stvaralačkim ubeđeniima, Žan-Rišar Blok je posle rata bio ie~
| đan od najznačajnijih francuskih pret-
stavnika realizma u novim težniama. Za njega še s pravom može reći da je bio nepokolebljivi borac za napredak, i na političkom frontu i u kulturno-kniiževnoj areni.
Tai stav ga je u dva mahn đoveđnio u Moskvu. Gođine 1934 on je u MoSkvi delegat na Kongresu sovjetskih pisaca, a nekoliko godina kasnije uoči same okupacije Francuske od strane fašističkih nemačkih trupa, on je ponova tamo. I otuda je on godinama bodrio Francuze preko moskovskog rađija, budeći u njima borbenu voliu za otpor fašističkom zavojevaču i upućujući ih da taj otpor usmere putevima koji bi istovremeno odveli Fran= cusku i novim društveno-političkim i ekonomskim stanjima. Postupao je, dakle, kao ubeđeni revolucionarni književnik. I on je to doista i bio. Od trenutka kad je, među prvim piscima zapšdnih zemalja pohitao u Španiiu da bude Wnjiževnim svedokom Španskoga rata, te istoriski velike borbe naprednih španskih i međunarodnih snaga koja je bila predi-
Protest Društva slovenačkih književnika protiv nasilja koja se vrše nad koruškim Slovencima
Društvo slovenačkih Wnjiževnika uputilo je sledeći protest protiv
najnovijih nasilja koja se vrše nad”
koruškim Slovencima.
Dvanaestog marta 1948, povodom četrdesetogodišnjice rada Slovenačkog prosvetnog saveza, održana je u Celovcu generalna skupština ovog saveza na kojoj je učestvovalo preko stopedeset delegata 43 prosvetna društva slovenačke Koruške. Skupština, koja je Upravi bezbednosti u Koruškoj bila na vreme prijavljena, izabrala je novu upravu sa pretsednikom dr Francetom Zwitterom na čelu.
Odmah po završenom :radu-skupštine organi Uprave bezbednosti uhapsili su zapisničara slupštine Franca Košutnika i oduzeli mu spise Prosvet= nog saveza i protokol sa skupštine. Uprava bezbednosti za MKorušku 195 marta uveče preko celovačkog radija i 13 marta u listovima »Volkszoituns« i »Die Neue Zeit«, kao i u pismu Prosvetnom savezu od 15 marta broj 5770 SD 489, objavila je zlonamernu i neistinitu vest, da skupština Slovenačkog prosvetnog saveza od 123 marta 1948 nije bila sazvana u skladu sa društvenim pravilima i da Uprava bezbednosti neće priznati novoizabranu upravu.
Činjenica je, međutim, da je na sednici uprave Slovenačkog prosvetnog saveza 83 marta 1948 zaključeno da će se generalna skupština održati
žio se i bivši pretsednik dr Joško Tischler, koji je zatražio, da se generalna skupština sazove pomenutog dana. Na osnovu ftih činjenica Društvo slovenačkih književnika Monstatuje:
Postupak Uprave bezbednosti za Korušku pretstavlja nastavljanje ger= manizatorske politike proganjanja koruških Slovenaca. Protivzakonita izjava Uprave bezbednosti, po svojoj nameri i cilju, istovetna je sa odlukom #š?hacifašističkog režima aprila 1941, kojom je slovenački prosvetni savez, sa svim svojim podružnicama, bio raspušten, a sav” kulturni život koruških Slovenaca onemogućen, Uprava bezbednosti za Korušku, kojom rukovodi pukovnik Stossier, do 7 maja 1945 potpukovnik hitlerovske vojske, izvršni je organ imperijalističke politike koja ima za cili svestrano ugnjetavanje koruških Slovenaca. Ona radi na potpunom uništonju kulturne slobode i ravnopravnosti koruških Slovenaca i na sprovođenju što skorije germanizacije; to dokazuju bezbrojni pokušaji Uprave bezbednosti, u periođu od maja 1945 do 14 marta 19486 da spreči uspostavljanje presvetnog saveza; to dokazuju i brutalni napadi na slovenačke iseljenike od 15 aprila 1946 u Celovcu, protivzakonito raspuštanje Saveza slovenačkih iseljenika, cenzurisanje slovenačkih kulturnih prosrema i
ških Slovenaca i njihovih organizacija. Izjava Uprave bezbednosti za Korušku u vezi sa Generalnom skupštinom Slovenačkog prosvetnog saveza znači principijelan neprijateljski stav austriskih vlasti protiv kulturnih potreba koruških Slovenaca i grub napad na demokratska prava i kulturni život slovenačkog življa u Koruškoj.
Kriminalni akt Uprave bezbednosti za Korušku u suštini je identičan sa metodama gestapovske policije; razlika je samo u tome što je Uprava bezbednosti za izvršenje napada protiv osnovnih kulturnih prava koruških Slovenaca upotrebila kao pomoć, šačicu domaćih proftivnarodnih elemenata — izdajnika, koji su pali na nivo običnih policiskih agenata.
Slovenački kulturni radnici osuđuju neprijateljski stav Uprave bezbednosti za Korušku prema kulturnom delovanju koruških Slovenaca i zbog toga što se na ovaj način još više produbljuju suprotnosti između susednih država Jugoslavije i Austrije.
Protiv povedenog nasilja i teških napada protiv koruških Slovenaca, mi, slovenački kulturni radnici, najodlučnije protestujemo i konstatujemo da bi slobodan kulturni život koruških Slovenaca jedino bio zagarmntovnn priključenjem „slovenačke „Koruške FNBERJ.
Društvo slovenačkih književnika
||,
pra opštoj borbi protiv fašizma, Žan Rišar Blok je to postao i ostao,
škim ličnim žrtvama. Majku i kćer i zeta su mu ubili nemački i francuskfašisti, sina i njegovu verenicu. zatvarali i mučili, njega lično klevetali.? TUŽIli, najgrozniie mu «pretili, kao jednom od najopasniji protivnika, A je Žan-Rišar Blok imao veličinu” snagu roevolucionarnog karaktera da se u teškim nevoljama ne poništi, da
ne obori glavu — da je. naprotiv, još ~
više uzdigne. I posle rata, on u Pran-_ cuskoj stoji na strani naprednih sna ga u svetu, duboko ubeđeni pobornik politike koju narodne demokratije, sa Sovjetskim Savezom u prvom ređu, Ssuprotstavljaju zapadnome imperijalizmu, branilac tih snaga od svih napada, kleveta' i pretnji koje im se upućuju i od strane francuske reakcije
i od svetske reakcije uopšte.
Ti motivi su ga, krajem 1946, doveli i u našu zemlju. Pozvan od strane naših pisaca da prisustvuje, kao dele= gat, Kongresu za osnivanje Saveza jugoslovenskih pisaca, on je sa radošću pristao da nam bude gost i da | očima i srcem sagleda zemlju čijoj se borbi godinama divio i čije je revolucioname rezultate duboko cenio, I u susretu sa Žan-Rišar Blokom u svima razgovorima koje smo sa njim imali, u interesima koje je u njima za naše stvari pokazivao, u načinu kako ih je razumevao i sam tumačio, upravo su ta dva osećanja najjasnije dolazila do izražaja: divljenje i poštovanje. I više od toga, budno duboko i pozitivno radoznalo traženje novih suština u našem živofu, naših novih sadržaja, kvaliteta naše nove stvarnosti. On je, valjda više no ijedan strani prijateljski gost sa Zapađa, ose= tio i razumeo koji istoriski značaj imaju jugoslovenska borba i jugoslovenska revolucija. Na Kongresu pisa= ca on je uzbudljivo i ubedljivo podvukao u kojoj ga meri naše kongresne rasprave o novim književnim smer= nicama i novim sadržajima potseća= ju na Kongres sovjetskih pisaca 1934 u Moskvi, a svakome je sa uzbuđenjem isticao, kao izuzetno srećnu ličnu životnu okolnost, što mu je bilo dano da se bliže upozna sa Sovjetskim Savezom i sa novom Jugoslavijom, i da u njima blisko, ali sadržajno razgovara sa generalisimusom Staljinom i maršalom Titom. To je bio izraz dubokog uzbuđenja revolucionarno orijentiranoga pisca što je mogao da doživi i da sagleđa istoriski važne pobede Revolucije, i kao stvarnost i kao motive.
I tako smo ga mi zavoleli i s ljubavlju zapamtili. I zato, sa poštova= njem za njegovo značajno književno delo, za njegov stav čoveka i pisca u istoriskoj epohi koja revolucionarno preobražava svet, i u kojoj se on stavio na stranu napredne demokratije, za borbenost kojom je taj svoj stav manifestovao, za usluge koje je naprednom čovečanstvu učinio, mi sa punim pijetetom beležimo godišnjicu njegove smrti. |
može da se uživa u rezultatu smene · plikovanošću rada u tunelu, dodao za , 12 marta 1948. S tim zaključkom slo- brojna policiska proganjanja koru- Milan BOGDANOVIĆ
POZORIŠNA? HRONIKA
Posetiti izvestan broj pozorišta po glavnim gradovima „naših republika, gledati oko sebe u, prepunim dvora= nama Ljubljane, Zagreba, Skoplja uvek zainteresovanu publiku i pratiti na pozornicama igru dramskih i oper= skih kolektiva — koji, pored opšteg i zajedničkog smera naše pozorišne umetnosti, imaju, svaki u svome gradu, u svojoj »kući«, nečeg svog, nečeg osobenog što je uslovila, iskristalisala sredina, — obići, dakle, jedno za dru> gim, u kratkom razdoblju, niz naših pozorišta — to je krupan i ozbiljan umetnički doživljaj prožet raznovrSnim i snažnim utiscima.
„Ali najdublji, najjači utisak ostavlja — publika, Od Ljubljane, na severozapadu naše zemlje, do Skoplja, na jugoistoku, ne ostavlja ona u gledalištima ni jedno jedino. prazno mesto.
U Ljubljani — sva studiozna, disciplinovana; iako u većini nova, ona daje utisak da jie s pozorišnim tradicijama. U Zagrebu — na operskoj pretstavi pažljiva i ozbiljna, ona je, u Malom kazalištu, pred Cilićevim neodoljivim komičarskim majstorijama, vedra, iz SVeg grla i svim sreem slatko nasmejana, glasna.
U Skoplju — još nenaviknuta, uzdržana i kao pomalo zbunjena pred velikim događajem što joj se pružila mogućnost da može, u slobodnoj zemlji, da sluša s pozornice sklad reči i beskrajno tananu i strasnu melodiju svoga maternjeg jezika. koji, sva= kim danom, na očigled sviju, tu, na
Sceni, i na ulici, u školi i po selima, .
stiče snagu, dozreva, postaje sve izražajniji i sve izrazitiji,
Raznolika po svojim reakcijama, pu= blika je po svome sastavu svuda ista. To je naša mlađa, sveža publika, još možda nedovoljno oprobana u umet!ničkoj problematici, ali prebogata životnim iskustvom, Ona sve snažnije i sve jasnije spontano manifestuje da su joj književnost, muzika, film, slikarStVO, pozorište postali, u punoj meri, nasušna potreba, I to ne kao razonode da, Publika već sada s pravom bra-
\
Ž . ži od umetnika, a tražiće i dalje još intenzivnije i još upornije, da joj po mogne u razjašnjavanju, u rasvetljavanju događaja koji su se odigrali i koji se odigravaju kod nas i u svetu. Ona traži odgovore na pitanja koja joj se nameću i zahteva od, umetnika da joj pomogne u pravilnom tumačenju i ocenjivanju društvenih pojava. Ona zna da i umetnost treba da joj bude od pomoći na upoznavanju sađašnjice i prošlosti, da joj ukaže perspektive budućnosti. Nekad je takozvana elitna pozorišna publika vukla i pisca, i reditelja, i glumca naniže. Danas, međutim, kad narod postavlja umetnicima sve više zahteve i traži od njih da zađovolje njegove idejne i kulturne potrebe, publika ne samo što ne vuče umetnika naniže, već ga stavlja pred' najteže zađdalke i goni ga usavršavanju.
Ti visoki zahtevi i mnogostruka ođgovornost pređ njima izazivaju kod umetnika izoštrenu kritičnost i bruse njegovu samokritiku, Svesni đa se umetnost ne može odvajati od sudbine narođa i da, »formirajući društvenu Svest, umetnost ima aktivnu ulogu u
društvenom životu«, umetnici se, tek
uz najvišu odgovornost, odvajaju danas od svojih đela i puštaju ih u javnost. Ne samo zbog toga što se pred našim umetnicima nalazi nova, Složena i veličanstvena tematika koju je teško obuhvatiti, „umetnički izraziti, nego možda još više zbog visoke odpovornosti pisca pred narođom, pred dejstvom koje će umetničko đelo jeđnom pušteno u svet izvršiti, naš književnik, naš umetnik, relativno, prema potrebama, kvantitativno đanas malo produkuje, pa je u našoi šavremenoi kniiževnosti do sađa objavljeno malo romana, još manje prikazano drama 3 novom tematikom. k
Pred tom odgovornošću ne stoje samo književnici, kompozitori, slikari i
vajari nego i pozorišni umetnici, re-
ditelj i glumac, Kako će jedno delo oživeti na sceni, kako će biti protumačeno, kako će ga publika prihvatiti i poneti u sebi, to zavisi Od pozo=
rišnih trudbenika, koji su pozvani da aktivno učestvuju u radu na kulturnom podizanju naroda. Kao što nije svejedno šta će se na našim scenama davati, isto tako nije svejedno ni kako će se prikazivati.
Nije, naprimer, svejedno da li ća
reditelj i glumac protumačiti Krležinog Leona u »Glembajevima« kao, u pozitivnu ličnost, a
krajnjoj liniji,
Pera Dobrinović u wlozi žrit=Janje
njegov protest dati kao da potiče iz zdravih, naprednih, društveno-političkih pobuđa, ili će se i dekadentnointelektualni Leone i njegov protešt izraziti tako da ostanu pod dejstvom i u znaku glembajevskog imperativa, ali ipak kao jedan od njegovih svetli= jih motiva? Ne može biti svejedno ni šta će se na pozornici, recimo, u Nuši,Ććevom delu istaći, da li vešti kalamburi i ludorije, ili — ono bitno, suština nekih njegovih komedija — oštra i borbena satira? I nije svejedno da li će se Ostrovski — koji je ispunio san Bjeljinskog o stvaranju nacionalnog, narodnog, ruskog pozorišta — izneti na Sšcenu kao neka vrsta isečka iz minu-
|
log života, kao muzoejska starina u vidu žanr-slike, ili kao još uvek živo i delotvorno stvaralaštvo jednog prvo= klasnog umetnika-realiste, u čijim se komadima upoznajemo »sa teškim, sumornim životom „mračnog carstva”, sa simpatijama pratimo borbu slobodoljubive ličnosti sa mrtvim osnovama prošlosti, učimo se upoznavanju bogatstva duševnih snaga ruskog čoveka i mržnji prema onom jarmu koji je u prošlosti onemogućavao yrazvitak njegove ličnosti?«
Neosporno je da u našim pozorištima njihovi najaktivniji i najizrazitiji radnici na umetnosti — prožeti duhom današnjce — ulažu najviše i najplemenitije napore i znanja da bi odgovorili svome zadatku, Oni znaju da nisu više, kao nekađa što su bili, neodgovorni zabavljači jednog dela takozvane elitne publike, već su, sa ostalim umetnicima, đobili dužnost i odgovornost vaspitača narođa. Oni se svakodnevno nalaze pred velikim zadatkom đa mu istinito prikazuju današnjeg pisca i pisca prošlosti. Zbog toga oni moraju biti, kao umetnički tumači prošlosti i sadašnjosti, i kao vaspitači, upoznati i s prošlošću i sa
- Sadašnjošću, kako bi mogli verno pre-
davati publici, scenski oživljena, dđela autora, Rediteli i glumac treba da znaju — kroz naučnu i umetničku istinu koje nag rukovođe — da priknžu »osnovni smisao drame na kojoj rađe, da uoče i shvafe one bitne, posebne momente dela. koji u dđatom trenutku najizrazitije i nniđelotvornije izražavaju snagu i suštinu celine; da otkriju momente i istine čijeg značaja i čije dalekosežnosti nije bio možda svestan ni sam pisac... Da sve to otkriju, shvate i dađu na najbolje mogućan način«,
Za takve napore pružaju se đanas našem umefniku široke mogućnosti, kako bi mogao da razvije pune svoje sposobnosti i da izrazi najbolje svoje osobine.
U tom poslu umefnici se ošlanjaju i na pozitivna umetnička ostvarenja iz
naše pozorišne umetničke prošlosti,
. nje našeg nacionalnog teatra. Polazeći
UTISCI IZ NEKIH NAŠIH POZORIŠTA
kao i na značajna iskustva i rezultate do kojih se došlo u inostranstvu, a pre svega u Sovjetskom Savezu.
Naš pozorišni umetnik ima za sobom domaće trađicije koje snažno deluju. Ponekad one utiču negativno kada dejstvuju zastranjivanja iz prošlosti (psšeudo-klasična retorika, lažna romantika, patetika melodrame, stilizovana spoljno-muzička fraza, naturalističke primese, ekspresionističke nakaznosti), ali su pozitivne u igri naših najdarovitijih umetnika, koji se, svesno ili nesvesno, u Svojim najboljim umetničkim kreacijama oslanjaju na njene najvitalnije i najđelotvornije ro> alističke rezultate, Odrazi tih tradicija ogleđaju se često u igri naših glumaca: katkad se tek naslute u nekoj situaciji. u jednom gestu, pa zatim iščeznu kao ponornica, ili se u ne= kom kriku ili u teškoj i dugoj pauzi objave jasno da su tu, da nisu slučajni nego čvrsto vezani za našu DO zorišnu prošlost i sadašnjost, za glumca i za nas u gleđalištu.
Tih tradicija realističke glume, koje ulaze kao elementi u naš današnji stil glume, ima na svima većim našim scenama, Ima ih u Ljubljani, Ima ih u Zagrebu, gde nije izumro duh realističke igre koju su zastupali Miša Dimitrijević, njegova škola (Milica Mihičić, Mila Dimitrijević) i drugi. To nasleđe, pored. iakih ftrađicija ozbiline glumačke, rediteliske i scenografske kulture — pozorišne kulture uopšte — daju Zagrebačkom kazalištu iednu od vodećih uloga u našem nozorišnom živnfu. Ima ih u Hengrađdn, ede se nastavljaju, posle smrti velikih realista srpske scene Pere Dobrinovića i Milorađa Gavrilovića, u najistaknutijim pretstavnicima novijih glumačkih generacija,
TI na te bogate tradicije — još neđovoljno proučene — nadovezuje se naš savremeni featar. Stvarajući svoj pozifivni izraz, on mora đa se oslani na njih. One pružaju jake elemente za samostalan razvitak naše glume i Težije i važan su faktor za unapređe-
| ska Moskovski
Milan DEDINAC
sa tih zdravih pozicija naže realističke glume u prošlosti, prožeti bogatstvom naše sadašnjice, naš glumac i naš reditelj treba da traže svoj indi-= vidualni izraz. U borbi protiv šablona, protiv konvencionalnih i gotovih scen= sko-đekorativnih rešenja, koja funkcionalno nisu vezana za autora i nje= Bovo delo, u toj borbi za pobedu rea> lizma i istine u umetnosti, oni treba da osvajaju, kroz pravilno ispitivanje prošlosti i preko upoznavanja sadašnjosti, sve nove i nove mogućnosti na” putu ka punom i snažnom razvijanju svojih indiviđualnosti.
Ali naš umetnik ne vidi ni svoju zemlju ni svoju umetnost izdvojene od ostalog sveta i drugih umetnosti,
Sva pozitivna umetnička postignuća u
inostranstvu on bi hteo đa upozna, naročito rad i metode nrada Dozorišne umetnosti u Sovjetskom Savezu,“ Delo Stanislavskog »Rabota aktjora. nad soboj« (u našem prevođu »Sistem«) leži na stolu Svakog našeg za= interesovanog pozorišnog radnika, koji se truđi da se upozna s načinom rada velikog glumca, ređitelja i peđa– Boga, Naš čovek se upoznaje sa »siste=_ mom« i pokušava da ga koristi. Ostavilo je, verovatno, trag na rad. naših pozorišta i nedavno gostovanje Moskovskog državnog teatra »Lenjin=" ški komsomol«, Ali, pre svega, ne mo. že se i ne sme zaboraviti prolazak kroz našu zemlju, pre više od četvrt veka, trupe Moskovskog hudožestve-_ nog teatra, s Kačalovim i Kniper-Čehovom na čelu, Ne može se zaboraviti,
dvo delo efemerno i traje samo ko iko pretstava — izvršilo ozbiljan uticaj na naše pozorište, a igra »hudo-
žestvenika« ostala je u sećanju naših —
ljudi kao uzor realističke glume. Taj” uticaj »hudožestvenika« na naš teatar govori ne samo o njihovoj izvanredn
umetnosti, nego svedoči liko njihova duboko ren nost odgovara u punoj veku, gleđaocu i RM
TE aj
oba: » NM
jer je to gostovanje — jako je glum- ı 7
K.1i
~.
i
i i
OĆE: