Književne novine
.RANA #
Naš marodmni zaim — momifestacija jedinstva
U doba kađ imperijalistički propa=
gandisti na svoj način i na sve moguće načine „»imterpretiraju« „nesuglasicu nastalu između Informbiroa i Komunističke partije, kojoj su nanesene nepojamne uvrede, ovih dana čuo se i glas londomske berze. Ons je zabilježila porast kursa Trepča Mains limitoda. "O je, njeno pravo, i ona to radi isto onako kao što zajedno sa svojim imper rijalističkim sestrama još uvijek kotira akcije društava kavkaskoy petroleja, što nije prečilo bratski Sovjetski Savez da izgradi socijalizam a tenkove Crvene armije da upotrebljujući kavkasku naftu stignu do Berlina.
No nije riječ o reakciji londonske berze. Riječ je o našem narodnom zajmu. Ako bi se na njegovo upisivanje u sadašnjoj situaciji gledalo očima ka=pitalističkih berza, reklo bi se njihovim jezikom da je situacija za upis zajma u najmanju ruku »dćfavorable«. No naš narodni zajam ne emituju batke finansiske oligarhije imperijalističkil. zemalja, i mi na njega ne gledamo njihovim očima.
___Kad su nas naše državno rukovodstvo, naša Partija i drug Tito pozvali da upišemo zajam, mi smo odlučili da se odazovemo tom pozivu svjesni šta znači za nas narodni zajam, Htjeli smo da pomognemo izgradnju socijalizma u našoj zemlji, da doprinesemo premašenju našeg Petogodišnjeg plana. Htjeli smo našu nezavisnost i bolji život svih naših radnih ljudi. Htjeli smo, između ostalog, da njegovo upisivanje bude dar zahvalnosti našoj Partiji uoči Petog kongresa. A, eto, i protiv naše volje upis zajma pretvorio se u iz” glasavanje poverenja Partiji i njenom Centralnom komitetu, u masovni pro-
naše
Vilko VINTERHALTER ~
test našeg naroda protiv laži i kleveta, nanesenih nam s one sfrane s koje nisu smjele doći, — u dokaz đa se svima nama čini ogromna nepravda. Zato je baš pri upisu zajma, u tamnoj pozađini tih nepravdi, lik našeg Centralnog ko- ' mifeta, naše Partije i svakog upisnika zajma postao svjetliji i čistiji, . Ljubav prema Partiji, prema svom narodu, vjera u izgradnju socijalizma u našoj zemlji bili su ona snaga koja je sve naše radne kolektive u prve časove dana, prije praskozorja, povukla da pođu u svoja preduzeća i ustanove i stave potpise na upisnice zajma. Ta ista snaga nosila je i nosi našeg radnog seljaka, našu narodnu. inteligenciju, pripadnike naše herojske Armije, našu omladinu i naše najmlađe da daju Svoj prilog izgradnji socijalizma u našoj zemlji. Mi smo htjeli da, upisujuči zajam, gledamo samo unapred, u našu bolju budućnost. A nepravde koje nam nanosi famozna Rezolucija Informbiroa učinile su đa smo se okrenuli i unazad. Koliko je učesnika narodnooslobodilačke borbe mislilo pred komisijama za upis o hiljadama palih drugova — onim koji su u svojoj krvi dali čitavom naprednom čovečanstvu zajam koji se ne može nikad vratiti! Koliko je novih heroja rada mislilo na godine teške poslijeratne izgradnje kad je trebalo obnavljati našu ratom opustošenu zemlju. Klevete protiv naše Partije i želja da se one demantuju povukle su hiljade i hiljade naših trudbenika da se vrate pred komisiju i upišu još više zajma. Zato je u Makedoniji, za prva dva dana, uplaćeno 10% više zajma nego što je bilo predviđeno, zato su seljaci
. Upisuju zajam ne samo
sela Poljeu Sloveniji umjesto 1,400.000 upisali 9,155.000 zajma. Eto što tjera sve radne ljude po čitavoj našoj zemlji, po selima i gradovima, fabrikama i ustanovama da upisuju više zajma nego što su u Drvo vrijeme mislili.
Tu se ogleda moralno-političko jedinstvo naših narođa iskovano pod rukovodstvom «naše Partije u surovim uslovima „narodnooslobodilačke borbe i napornim godinama obnove. radnici, seljaci i službenici. Armija i omlađina — upisuju ga hiliade raznih zanatlija, penzioneri, naši povratnici, potvrđujući tako u praksi pravilnost linije naše Partije koja je u Narodnom frontu okupila sve napredne i patriotske snage zemlje.
Penju se cifre upisanih iznosa, Povećavaju se svakodnevno za stotine i stotine miliona dinara. Mi ćemo upisati i preupisati naš zajam i odnijeti značajnu pobjedu za dalju socijalističku izgradnju naše zemlje. No ne sa mo to. Mi ćemo njim izglasati povjerenje našem državnom i političkom rukovodstvu, maršalu Titu i,našoj Partiji. To je put kojim ćemo ići da bi dokazali da nam je učinjena nepravda. Uspjeh našeg narodnog zajma to je stepenica u izgradnji socijalizma, prođubljavanje bratstva i jedinstva naših naroda, jačanje naše narodne demokrafije. U isto vrijeme to je faktor daljeg razvijanja bratstva sa svim slavenskim narodima i solidarnosti sa zemljama narodne đemokratije. Zajam će nam omogućiti da na djelu još jednom pokažemo našu ne= pokolebljivu ljubav prema bratskom Sovjetskom Savezu i njegovom političkom vodstvu.
O spomenicima dostojnim besmrtnih dela
Razmatranja povođom konkursa za izrađu spomenika borcima palim u oslobodilačkom ratu i herojskim žrtvama fašizma
Veliki monumentalni spomenici svih vremena prefstavljaju simbole svojih epoha, s obeležjima tih epoha. Nema nijedne znamenite epohe koja nije imala svoj stvaralački odraz u umetnosti, u monumentima. Naša epoha, epoha požrtvovane, svesne i herojske borbe protiv fašističkog nečoveštva i varvarstva, čeka da bude umotnički izražena u trajnom materijalu od bronze i kamena, s majstorstvom koje će naći oblike trajne kao što je trajna slava najvećih podviga naše revoJucionarne borbe.
Prilikom otkrivanja, na zidinama Kremlja, spomen-ploče palim herojima Oktobarske revolucije, T.eenjin je, 7 novembra 1918, rekao:
»Drugovi! Odđajmo pošlu uspomeni oktobarskih boraca na taj način, što ćemo se pred njihovim spomenikom zakleti da ćemo ići njihovim stopama, biti neustrašivi i hrabri kao i oni. Neka njihova parola postane naša parola, parola trudbenika svih zemalja koji su se digli u borbu. Ova je parola — pobeda ili smrt!«
Spomenici koji nas sećaju na žrtrve i pobede narodno-osšlobodilačke borbe biće i za nas mesta zavetovanja da _ ćemo s istim svesnim požrtvovanjem nastaviti delo boraca palih u narodnoj revolucjji, da ćemo narodnu revoluciju nastaviti do pune pobede Socijalizma u našoj ponosnoj zemlji.
Narodne vlađe pojedinih naših narodnih republika raspisale su konkur= se, a i neposredno zatražile od pojedinih umefnika izradu spomenika. Najvećih razmera je konkurs koji je raspisala Narodna vlada NR Srbije. Kao mesta ovih spomenika, konkurs za izradu projekata i idejnih skica označio je Jajince, Kragujevac, Titovo Užice, Belu Crkvu, Kraljevo ~; Prištinu, a, sem foga, neposredno je dat nalog i za izradu spomenika na Truškoj Gori.
Sva ta mesta vezana su za tragične i herojske događaje našeg ošslobodilačkog rata. Ustvari, svaka stopa naše zemlje posvećena je krvlju heroja palih za njeno oslobođenje i za ostvarenje nove države ravnopravnih naroda. Ne bi bilo mogućno staviti vidni spomenik na svako mesto koje to zaslužuje. Na herojskim podvizima
palih, na fekovinama oslobodđilačke borbe podignuta je naša narodna država, i radni narod, pođ voćstvom Komunističke partije, izgrađuje socijalizam,. To je najveći spomenik našoj oslobodilačkoj borbi. Ali naši narođi imaju prava, i traže, da se bar naj=slavnija mesta obeleže spomenicima, koji neće samo potsećati i vaspitavati u duhu novog jugoslovenskog patriotizma, nego i biti umetnička dela od velike vrednosti, od vrednosti pribliŽne ili ravne veličini naše narodne revolucije.
Umetnici iz svih narodnih republika pozvani su da sudeluju u izgrad'nji ovih spomenika. To su veliki zadaci, kakvi su malo kojoj generaciji bili postavljeni. Arhitekti i vajari por zvani su da Svojim znanjem i stvaralačkim nadahnučem materijalizuju u kamenu i bronzi te primere heroizma, veličine čoveka i smelosti u borbi za nacionalno oslobođenje i ostvarenje socijalizma. Država pruža umetnicima mogućnost o kakvoj su veliki umetnici drugih epoha mogli samo sanjati. Umetnici mogu da OS» tvare najveće zamisli, bez obzira na razmere i na materijalne troškove, a ako uspeju đa ostvare velike zamisli, adekvatne temi, oni mogu stvoriti sVo– ja životna dela, dela koja će ostati trajna u našoj + u svetskoj umetnosti.
Tstina, arhitekti i likovni umetnici u našoj zemlji zauzeti su danas mnogim poslovima, jer su potrebe i tražnja za monumentalnim „umetničkim delima ogromne. Imali smo prilike đa u ateljeima vajara i u radnim salama arhi-
tekata konstatujemo da su mnogi od
njih angažovani radovima za čitave godine unapred. Pa ipak. svi oni treba da sudeluju ·u konkusu, da se založe kako mlađi talenti tako afirmisani
majstori — da bi naša zemlja dobila dostojne špomenike, a lice naše zemlje, koje se menja stvaralačkim radom, postalo što lepše.
Neki od ovih spomenika treba da ujedinjuju u sebi arhitektonske 1 skulpturalne elemente. U Jajincima i Kragujevcu spomenici treba da imaju karakter mauzoleja, na kojima će skulpture i reljefi pokazati da su svetle žrtve bile nerazdvojni deo pobeđonosne borbe.
Važno je u ovoj pripremnoj fazi ukazati na mnoge ratne spomenike u prošlosti koji su naružili Evropu svo= jom unutrašnjom prazninom i svojom nakaznom Rkoncepcijpm. Nama nisu potrebni teatralno insceniranje jednog površnog i bezosećajnog postupka, ni lažni patos, poza i spoljna, čišto kvan= titativna: monumentalnost. S najđubljom intenzivnošću, realističkom izražajnošću i patosom koji izvire iz veličine same teme, iz stvamog heroizma i stvarne veličine naših boraca i naše borbe, naši spomenici treba, kroz idđejno prožeti sadržaj, da poštanu dela neprolaznih formi.
U ovakvim monumenfalnim rađovima često je potrebna uska saradnja između arhitekte i likovnog umetnika. Takva saradnja postojala je pri stvara nju mnogih velikih monumenata prošlosti. Grobnicu Kralja Mauzolosa u Halikarnašu, na primer, — od koje 1 potiče reč mauzolej i koja pretstavlja jedno od »sedam čuda« starog sveta, — izgradili su arhitekti Pitis i Satiros i skluptori Skopas, Brijakis, Timeteos i Leohares. Ovaj kolosalni monumenat jednog skoro legenđarnog vremena bio je visok četrdeset i četiri metra.
Tigipatske piramide, te prve monumentalne građevine jedne rane kulture u istoriji čovečanstva, ma da su služile kao grobnice, pretstavljaju trajna dela umetnosti čovečanstva.
Jednostavan je, ali impresivan, spomenik koji su Grci podigli herojima T'ermopila, palim u odbrani grčke domovine. Natpis koji im je Simonidesš posvetio glasi: »Putniče, reci građanima Takeđemonije: ležeći ovđe Dpoginuli služimo joj vemo i u smrti«.
I Virgilijeva »tomba«, mali hram u zelenilu, na jednom brežuljku Napulja, s koga se otvara pogled na treperavi morski zaliv, deluje vrlo impresivno svojom jednostavnošću, i u punom je skladu s duhom pesnika koji je ovđe živeo u izgnanstvu i čežnjivo gleđao put dalekog zavičaja.
Suprotno njemu, masivni »anđeoski zamak« u Rimu, ta grobnica cara Hadrijana, slična je u svojoj monumentalnosti kakvoj tvrđavi.
Savršeni primer skulpturalno-arhitektonskog rešenja jeste grobnica Medičija, koju je Mikelanđelo projektovao i samo delimično izveo. Četiri figure — dan i noć, veče i jutro četiri misli Mikelanđela izražene u kamenu, zamišljene kao ukras i kao sećanje na Đulijana i Lorenca Međičija, nošene su većom majestetičnošću nego što su je ikada mogli imati ovi florentinski moćnici. Mediči su samo povod, a u ovom spomeniku, na kome su se učile generacije umetnika, uklesan je duh renesansne epohe, kritički i titanski duh negacije feudalizma. ~ Poznat je i Bartolomeov spomenik mrfvima na pariskom groblju PerLašez. To ie povorka živih pred vratnicama smrti. U mnogofiguralnim kompozicijama odražavaju se tuga, uteha. \
Hteo bih na ovome mestu da goOVOrim o majistorskom delu Ogisšta Rođena »Građani Kalea«. Rođen je čisto plastički rešio zadatak da stvori spo“ menik građanima Kalea koji su se žrtvovali da bi spasli svoj grad.
Šest najuglednijih građana (u doba nicanja građanstva kao klase prema feudalnoj klasi), morali su 1347 da predađu ključeve svoga građa Kalea pobedničkom engleskom kralju Edvardu III, obučeni samo u košulje i 8 omčama oko vrata. Rođen je prikazao ,„
Spomenik Crvenoj armiji kod Batine skele e Rad vajara A. Augustinčića
tu grupu kada napušta grad. U grupi Roden je izrazio čitavu skalu osećanja, od očajanja i pomirenja sa smrću kod jednih, do svesnog i prkosnog po=nosa kod ključonoše.
To su sve spomenici ranijih klasnih epoha. Jedino kod Rođena ima realističkog patosa koji bi mogao da izazove izvesnu sličnost s osećanjima
· naše epohe.
A wu socijalističkoj epohi, veliko majstorstvo pretstavlja čisto arhitektonsko rešenje koje je A. V. Šćušev dao spomeniku Vladimira IljičaLenjina na Crvenom trgu.
Strogom „jednostavnošću forme i dragocenim odabiranjem materijala, umetnik je stvorio arhitektonski okvir za počivalište smrtnih ostataka besmrtnog vođe revolucije i učitelja naprednog čovečanstva. Silueta spomenika, obloženog crnim i sivim labradorom i crvenim ukrajinskim granitom, pokazuje svečano-ritmičnu usklađenost delova. Stubovi od raznolikih granita, koji su doneseni iz svih republika Sovjetskog Saveza, nose ploču kojom se završava mauzolej. Monumentalna jednostavnost, velika jasnoća i harmonija, — fo je ono čime se arhitekt rukovođio da bi pažnju miliona posetilaca usredsredio isključivo na sadržaj mauzoleja, u kome počiva veliki građitelj „socijalističke epohe.
To su samo nekoliko primera koji vode do naših dana. I u oslobođenoj Jugosšiaviji ima već značajnih primera koje treba istaći. Kod Batine Skele Augustinčić je izradio spomenik posvećen herojskoj borbi i pobeđi Crvene armije i naše Narodno-oslobodilačke vojske. Taj spomenik večnog bratstva naših naroda spada” među najbolja skulpturalna ostvarenja u poslednje vreme, a pored njega ističe se još nekoliko vajarskih radova koje su stvorili naši umetnici. ,
Vajari i arhitekti koji se posvete problemu podizanja spomenika herojima oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, imaće na umu da oni treba ponečem da se pouče ođ tvoraca velikih monumenata prošlosti, ali da spomenici koje oni sada dižu treba da buđu prožeti socijalističkom idejnošću, jer je reč o sadržaju čiji smisao treba dati.
Njih će inspirisati potresna nezaboravna dela, i oni će naći snagu, kroz materijalizovanu realističku viziju, da izraze ono što narod oseća i čime će oni narođ vaspitavali.
Skulptori i arhitekti moraće da pu-
tuju i upoznaju feren. Oni će imati da studiraju mesto na kome će Sspomenik biti podignut, i bližu okolinu, kako bi. urbanistike i prirode, spomenik dobio najprikladniju formu koja će odgovarati toj sredini. Tako će se rešiti i
pitanje koji će elemenat u datom slu- .
čaju prevagnuti, đa li arhitektonski ili skulpturalni. Ali najvažnije je to, da umetnici jasno ošete šta treba da izraze kroz spomenik, kakav smisao da kažu istinito i majstorski datim sadtžajem heroike naše borbe za slobodu i za socijalizam.
' O. BIHALJI — MERIN
KNIIŽEVNE.NOVINE
GANGSTERSKA »LITERATURA«
sa sftannvišta anrhitekture,
BROJ 21.
| DEMONA RENJANA
Kađa se u Evropi govori o savreme= noj američkoj literaturi. misli se na Aptna Sinklera, Teodora Drajzera, Sinklera Luisa, Hauarda Pasta i još neke. Za Demona „Renjana (Demon Runyomn) ne zna niko. Pa ipak, taj Doemon Renjan danas je »verovatno najomiljeniji „pisac među ljudima koji čitaju engleski«, — kako piše jedan od njegovih kritičara, Robert van Džilder. »Jedan od najomiljenijihe — a svakako nnjbolje plaćeni pisac u čitavoj Americi. Svaka njegova napisana reč »vredđi« najmanje tri dolara (Džek London u svoje najbolje vreme nije dobijao više od dolara po reči) što iznosi oko hiljađu dolara po otkucanoj stranici s proredom ili pedešet hiljađa dinara. Koliko se fa suma poveća ako pisac napiše dve ili tri stotine stranica, lako je izračunati.
Da li je možđa Demon Renjan mlađi autor, koji se pojavio tek za vreme rata, kada su kulture veze između oba kontinenta bile za neko vreme prekinute? Ne, nije. On ie počeo sa pisanjem još 1911 godine, kada mu je uwredništvo »Emerikena« poverilo da, kao sportski reporter, prati bejzbolski tim »Đajnta« na njegovom · frijumfalnom putu oko sveta. Nekoliko godina kasnije pratio je on vojni tim generala. Peršinga u »kaznenom« pohođu protiv meksikanske revolucije. Otada on ređovno piše reportaže o velikim boks-=mečevima. međunarodnim iedriličarskim utakmicama i senzacionalnim MKriminalnim slučajevima, kao o Hauptmanu koji je ukrao Lindbergovo dete, i drugim velikim gangsterima.
Šta zna taj Demon Renjan? O čemu on piše? Demon Renjan ume da sastavlja kratke pripovetke — šort storis —, a piše o jednom malom kriugu njujorških ljudi koji se u svako doba dana i noći mogu naći u brođvejskom restoranu »Mindis« ili u kojem od okolnih barova, ako već nisu na poslu, zauzeti stručnim otvaranjem čeličnih sefova, deleći i primajući nokaute na bokserskim mečevima, pucajući iz brauninga na ljude ili dajući na Kkoniskim frkama stručne savete za klađenja. Ukratko, Renjan je »pesnik u prozi« sveta boksera, džokeja i gangstera i svih onih koji kruže oko fog sveta. kao što su menadžeri, barske igračice, „posrednici i policajci. Ono što evropskog čitaoca školovanog na književnosti jednog Stendala i Tolstoja najviše iznenađuje kod Demon Renjana — to je njegov jezik. Jezik surov, siromašan u izrazima i ograničem u sintaksi na jedno jedino vreme — sađašnje. Jezik koji kao da je na fonografskoj ploči direkino iz života podzemlja zahvaćen, više sirovina prirode nego delo literature. To je jezik brodvejskih boksera i gangstera, u kojem je svaki muškarac »e gaj« — momak: a svaka žena »a đol« ili »a džedi« — lutka.
Naravno da Hari đzi Hors — Konj.
— ne govori jezikom Stenđalovog juna”
ka Pabriciusa de Longo, ni Špeniš Džona — Španski Jovan —
jezikom ĐBolkonskog Evropskog čitaoca ne buni sama činjenica što je Demon Renjan preneo jezik iz Mindijevog restormma i okolnih barova na stranice književnosti — naturalizam je ova strana Okeana upoznala još sedamđesetih godina „prošlog veka. Evropskog čitaoca najviše iznenađuje činjenica što i sam autor govori istim šezikom Kojim govore njegovi »junaci«, što je mjegov jezik isto tako surov, isto tako siromašan u izrazimn i glagolskim oblicima, kao i jezik
· gangstera i boksera.
T — isto fako ciničan Demon Renjan piše o zločinima bezbrižnim argoom samih zločinaca. Obijanje kasa i ubijanje ljuđi postaje na taj način beza=zleno zanimanje, kao što je, recimo, šivenje košulja ili istovarivanje brodova. Ovo izjednačenje čoveka koji uništava ljudski život s čovekom Kkoii radi neki pošao oslobađa zločin svih strahota, koje on kođ normalnog čoveka izaziva. A i više od toga. Renjian mam prikazuje svoje junake sa humo= rom i pokušava da nam ih učini simpatičnim, Naravno, mi ne žalimo američke kapitaliste kao »žrtve« takvih džentImena koji im oduzimaju nešto od bogatstva. Međutim, ne pađa nam na pamet da gangsftferizam može da reši nepravednu podelu dolara. Gangsterizam je upravo đeo fe dolarske civilizacije, i to ne samo njegovo naličje već i njegovo lice. Na gangsfterski način položeni su temelii raznih velikih bogatstava. „Gangsterizam razvio se za vreme prohibicije uz foleranciju velikopošednika dolara. Gangsterima se služe velikoposednici dolara u svnim borbama protiv radnika i nameštenika, njihovih sindikata i štrajkova. Gang= sterizam nije izazvao ni u štampi, ni u policiji, ni u »političkrim mašinama« velikih partija, ni u Kongresu, ni u vladi toliko protivmera. folike osude i mržnje, kao što su izazvale i izazivaju činienice da je neko crme boje, da neko čita jstoriiske romane Hauarda Tiasta: da neko želi da plasa za Henrija Volesa ili — horribile dictu — da jie neko član Komunističke partije. Spko i Vancefi, dvn klasnosvesna rađnika koji nisu ubili ni vrapca, izdahpuli su na električnoj stolici, dok je »iavni neprijateli br. ]1« Al Kapone, čile su žrtve osfnle mebroiene. umro nedavno pod svilenim jorgamom u svojoj slrupocenoj vili u Palm Biču. u
' raiskoj TJoridi. takvoj vrsti folerancije pre-> ma gangsterima izgrađen je stav brođ-
Da.
vejskog »humahiste« Demon Renjana. Verujem da će svaki od tih stopostofnih Amerikamana. koii dobiinju nastupne besa knda sama čuju ime Viliema Tostera. prefsednikan Tromunističke partile Amerike. verujem da će se svaki od mjilh dobroećudno nasmešiti i Hariju Koniu. i Španskom Jovan i svim ostalim. figurama iz gangstersline pnemomtikums Đemoma Reminha.
Đemon Renjan, međutim. nije se ograničavan u svojm pripovetkama" samn na fakozvani mepolitižki milie
||
/
· ; i / i onie Zak
Teodor BALK
i sa velikih skupština, Demokratske i Republikanske stranke, bio ratni dopisnik u Meksiku i na evropskim frontovima. I tako se u njegovim delima katkad pojavljuju pored gangstera, boksera i posednika barova,
> i ljudi druge vrste. Kao, na primer, onaj »član Komunističke partije« koji epizodno nastupa u pripovetci »Uske cipele«. Epizodno, ali pretovaren la-
. žima. Taj tobožnji »član MKomunističke partije« razbija izlog jedne radnje i jednu dostojanstvenu demonstraciju pretvara u kriminalnu pljačku. EVO, takvi su »komunisti«, morališe apologeta gahgstera i ubica.
Jedna pripovetka Demona Renjana, »Tražim službu«, seća me na jedno od najnovijih poglavlja savremene Amerike: na ubistvo Džordža Polka, američkog novinara koji je pisao istinu. Kod Demona Renjana ne radi se o novinaru, a i stvar se ne događa u Grčkoj. Pa ipak ova pripovetka ima mnogo zajedničkog sa ubistvom novinara Polka. Jeđan gangster, po imenu Rslip, voli Mis An Lark, kćer Mr. Larka, agenta za kupovinu i prodaju zemljišta iz Mijamia na Floridi. On je voli ozbiljno i hteo bi njome da se oženi. Ali, on u džepu nema ni marjaša, I nijedan od njegovih povremenih poslodavaca — ni Dev dzi Djud, iz Big Moej, ni Beni Berker — nemaju
za njega ni najčedniju porudžbinu, ni najmanje ubistvo. A bez para od ženidbe ne može biti ništa. U očajanju Eslip čita večernje novine. To se dešava jednog vrelog letnjeg popodneva 1936 godine. A šta čita? Čita, — ali prepustimo Mslipu da to sam ispriča; »...Šta ja čitam? rat je u nekom mestu koje se zove Španija, i iz toga što čitam mogu da vidim da je to rat između dve različite banđe koje žive u Španiji i od kojih svaka želi da kontroliše situaciju. To me seća na Čikago i na vreme kađa me je Big Moej slao A1 Kaponu« »Mislim — govori dalje Bslip — gde je rat ovakve prirode, tamo bi mogao da nađe posla i karakter s mojim iskustvom«. Bslip se zatim obraća Beni Berkeru, da bi mu ovaj dao para za put. »Gđe je ta Španija?« — pita ga, Beni Berker. »Vel — odgovara mu Eslip naravno da ja sam ne znam gde je.« Tako
____________________________________________ __________- —_———
mi pitamo profesora D-a vičnog u klađenju na konjskim trkama, a on nam kaže da je to mnogo daleko odavde, Kaže nam da je to preko Okeana. Eislip odlazi potom u Španiju i na-
lazi tamo nekog kolegu sa Brodveja,
Manuela, s kojim, kao prevodiocem, ,
odlazi na ratište. Prvo nailazi na od= red republikanaca, koji opsedaju je= dan dvorac. Manuel preistavlja Eslipa: »To je, gospodo borci, jedan od velikih gangstera«. Republikanci oduševljeno aplaudiraju i nuđe mu DO dva pezosa za svaku protivničku glavu, ako MEslipu buđe pošlo za rukom da osvoji dvorac. Eslip odbija takvu ponudu sa indignacijom. »Kako? govori on Manuelu — pa ja sam Uu svoje vreme dobijao do 920.000 dolara da bih obavio samo jedan slučaj (for taking care of a case) a nikada manje od 500...• A ovi mu sađa nude samo po 2 pezoša, Što bi značilo samo 40 američkih centi po glavi. 1 islipodlazi ronkurenciji u dvorac, gde žene i deca liju suze rađosnice kada se upoznaju sa planovima plemenitog Ame= rTikanca. Međutim, vlasnik dvorca, ge= neral Pedro Vaga, nema pri ruci novaca i nudi gangsteru, na ime honorara, imanje u Mijamiu na Ploridi RBslip pita telegrafski iz obližnje pošte mistera Larka, svog buđućeg tasta, koliko vređi to zemljište. Odgovor je zadovoljavajući. Eslip onda razbija obruč opsade, vraća se u Ameriku, ženi se sa Mis An Lark i, u zajednici sa starim Larkom, pretvara zemljište u otmeno' groblje sa, visokim. ulaznicama. Hapy, hapiest end.
Da, u ovoj pripoveci, nema ni Grčke, ni Džordža Polka. Ali ono čega ima u njoj to je onaj duh koji u Grčkoj ubija Džordža Polka. To je
gangsterizam koji je iz MWriminalne
rubrike novina prešao u agente impe-
rijalističke politike, gangsterizam koji.
se iz Mindijevog restorana na donjem Brodveju preselio u jednu veću kuću, u firmu za osvajanje svefa.
Zato je »literatura« Demona Re-
njana poučna i za one koji znaju šta ~
je literatura i kultura, jer je reč upra= vo o odbrani ulture od nasrtaja imperijalizma, čiju praksu tako cinično-otvoreno oličava »duh« ovakve američke literature, u doba kad Volstri} proglašava sebe zaštitnikom de= mokratije i kulture.
Veliki broj braziliskih kulturnih radnika leži u zatvorima
Napredni braziliski pisac Džordž Amado koji je, proganjan od antidemokratske vladajuće klike, bio primoran da napusti svoju otadžbinu i koji sada boravi u Čehoslovačkoj, dao je izjavu časopisu »Tvorba«, Objašnja-
vajući zašto je napustio Braziliju, ~
Džordž Amado rekao je, između ostalog: »Težak je život u Braziliji pod imperijalističkim pritiskom. To je zemlja u kojoj od 45 miliona stanovnika 30 miliona živi na periferiji života, pod uslovima gorim od onih pod kojima žive životinje, u ropstvu, vezani kao kmetovi za feudalna imanja, ne znajući za novac, sa rečnikom manjim od 400 reči, nedovoljno hranjeni. To je zemlja u kojoj svako peto dete umire do trećeg meseca života, u kojoj besne {fuberkuloza, malarija i lepra. Teška i tužna je brazilijanska stvarnost, zemlje u kojoj ima 70% nepismenih (u unutrašnjosti čak i 82%), u kojoj vlada troši 40% budžeta na kupovinu oružja iz SAD, a svega 10% na prosvetu i narodno zdravlje. To je zemlja. u kojoj članovi vlade izdaju otadžbinu. Kada vidimo da se naša zemlja svakodnevno prodaje, da njeno bogatstvo pripada šačici feuđalaca, a pre svega, gospodi sa Volstrita, shvatamo da naš zađatak nije samo, da pišemo, već da učestvujemo u borbi, da stojimo u prvim redovima naroda, rame uz rame sa njim u borbi za ekonomsko oslobođenje zemlje, za mir, a protiv imperijalističke agresije i protiv robovske imperijalističke politike. Znam da danas nije vreme za negovanje ukrasnog cveća, da živimo u doba borbe za lepšu sutrašnjicu kakva već postoji kod vas u Čehoslovačkoj. Nađ mojom zemljom koja je svega dve godine mogla da diše vazđuhom demokratije, ponovo besni teror diktature koja puni zatvore najboljim sinovima naroda, koja muči, ubija, šalje u progonstvo. Ona se bori i protiv
kulture, protiv naših velikih kulturnih tradicija, zamenjujući realizam i humanizam brazilijanske literature kičom koji nam se upućuje iz SAD. Više brazilijanskih pisaca, umetnika i naučnika leže danas po zatvorima, zajedno..sa radničkim. i narodnim Vo đama, Drugi — među njima ponos naše likovne umetnosti — Kandido Portinari—-K2k ive u emigraciji. Po naređenju a-
moričkog Stejts-departmana, policija
neumorno, od kuće do kuće, traži onog koji pretstavlja našu nadu u bolju sufrašnjicu, onog koga je narod prozvao »vitezom nadđe« — Luisa Karlosa Prestesa. Traže ga ne da ga uhapse, već da ga ubiju. | Otišao sam iz Brazilije zato što sam slobodan pisac svog naroda i hoću takav da ostanem. Zbog toga sam danas među vama i pozivam vas na solidarnost s mojim narodom, sa onima koji su surovo proganjani zato što žele mir, nezavisnost otadžbine, slobođu i napredak. Naročito vas pozivam na soliđarnost sa Luisom Karlosom Prestesom, jer su on, njegova ličnost i njegov život od neocenjive Važnosti za borbu svih naroda Latinske Amerike protiv trustova i monopola jenkijevskog imperijalizma. Za vreme svog boravka u Mivropi, često sam ponovio reči koje sam čuo od Eugenija Gomeza, generalnog sekretara Komunističke partije Urugvaja i ovim rečima hoću danas.i da završim: — U danima kada je zajednički „neprijatelj, čovečanstva bio evropski fašizam i nacizam, evropskim narodima pali su u deo najveća stradanja i patnje. Danas kada je zajednički neprijatelj čovečanstva imperijalizam, prvenstveno američki, nama,
· narodima Latinske Amerike, pala su
u deo najveća stradanja i patnje. Juče smo mi bili soliđarni sa vama, Danas nam je potrebna vaša soliđarnost, i mi je očekujemo«.
(AM300) D1JUAAAV | TAJNA STVARALAČKOG USPEHA
U engleskom časopišu »Ingliš Dajdžest« (English Digest) izišao je članak nekog Kliftona Rejnoldsa u kome se otkriva čitaocima tajna, kako pisac može da postigne uspeh. Navodimo citat iz tog članka, koji pretstavlja obrazac ciničnog i besprincipijelno-zanatskog shvatanja književne profesije od strane jednog buržoaskog pisca,
Evo kako pisac treba da postupa po savetima Kliftona Rejnoldsa — da bi osigurao sebi potpun uspeh:
»Ja izdavaču ukratko ispričam sadržaj svoje buđuće knjige. Uzmimo da mu se taj sadržaj sviđa — tada ja napišem naslove glava. Ako mu se i to dopadne, onda on obično zamoli da mu za probu napišem jednu ili dve glave. Ali ako se jzdavaču ne svidi poneki deo knjige, ja pristajem na u” stupke ili se sasvim odreknem ideje da napišem fu knjigu. Sa izdavačem ja se posavetujem o svemu što bi za čitalačku publiku moglo biti od interesa. Izdavač se obično zainto-resuje koliko mi je potrebno vremena da napišem knjigu. »Oko dve nedelje«, — odgovaram ja ubedljivo. »Ma idite, molim Vas«, — divji se on. »No, dobro! Recimo tri
meseca«, — pristajem ja. · Kada ja razgovaram n svome sivara-
i ·lačkom postupku sa drugim piscima, Brodveja, Renjan je davao izveštaje / neki od njih mi nekako prebacuju da
je to strašno i đa nisam umetnik. Vrlo važno, baš me briga za njih!« ČOVEK I PAS
Engleski časopis »Rajter« (Wrighter) donosi istoriju pripovetke jednog pisca koja je objavljena u jednom me=sečnom časopisu. Nezadovoljan honorarom, primljenim od časopisa, preduzimljivi pisac odlučio je da »racionalizuje« svoju »proizvodnju«.
Glavni junak njegove pripovetke bio je — pas. Pisac je odlučio da »pre= rađi« pripovetku, kako bi je mogao i drugi pb da objavi. Da bi to postigao, on je savršeno mirno pretvorio psa u čoveka, ne menjajući inače ništa. I pripovetka je doista štampana po drugi put u jednom drugom časopisu.
BROJ ZLOČINA U SJIĐINJENIM
DRŽAVAMA
Feđeralni islednički biro u Sjedinjenim Američkim Državama saopštio je da je u 1947 godini u Sjedinjenim Američkim Državarna zabvteženo 1,665.110 zločina.
AMERIČKI MORAL
U državi Minesola, u Sjedinjenim Američkim Državama, Zakon za zaštitu javnop motala zabranjuje da se mu-
ška i ženska odeća veša na istoj Vešalici ,