Književne novine
JI
_| La .
SMRT FAŠIZMU·
BROJ 31
GODINA 1· |
Adresa uredništva i Francuska 7 — Telefon: 28-098
+ SLOBODA NARODU!
JiŽ
ORGAN SAVEZA
administracije:
. SVETLOST
MARIBORSKE HIDROCENTRALE,
Oskar DAVIČO ·
»Borba« od 6 septembra objavila je na naslovnom mestu širinom strane. da je na Mariborskom Otoku puštena u pogon prva naša velika hidrocentrala izgrađena sopstvenim snagama.
Ukroćeni, poslušni, a silni energetski div počeo je da dejstvuje u bojnom rasporedu naših trudbenika. Pridružujući svoje električne mišice u jačini od 54.000 kilovata, inteligenciji i spreftnosti svojih graditelja, on je, kako javljaju, izdržao svoje prve tri smene u otsad za njega svakodnevnoj bici za Plan i već koraknuo rame uz rame s radničkom klasom putem u socijalizam.
Fond sopstvenih snaga na koje smo upućeni nije samo prosto obogaćen citiranim tisučama kilovata. Mariborska elektrana već daje mahove pregalačkoj veri zemlje u svoje moći i nesebičnom ponosu tako nužnom stvaralačkim naporima koji pretstoje.
Rečeno je — nesebični ponos. To je ime uzbuđenja s kojim su naši ljudi dočekali stupanje ove hidrocentrale u stroj. Osetili bi jednaku gordost i da vest nije doneta na prvaqj strani slovima od tri cicera. Bili bi neodoljivo srećni i da je štampano nonparelom na najne= uglednijem mestu najzabačenijeg stupca. Sudi se ovde po delu, ne po reči.
Jasno, pre rata vesti o sličnim činjenicama ostavljale bi neuznemirenim duše običnih radnih ljudi. Ko da se obazre na nekakvu dvostruko tuđu električnu fabriku? Možda bi samo inostrani buržua u potrazi za rentabilnim investicijama ili usamljeni stručnjak profesionalno zainteresovan pokazao neku radoznalost za nju. Ali,njima nije bila nužna dnevna štampa da bi se informisali.
U godini 1948, početkom ovog rujnog meseca, redakcije su poslale svoje reportere u Maribor. Štampa danas odražava i organizuje duboki socijalistički patriotizam „masa, smisao za brižno negovanje domovine trudom i samopožrtvovanim zalaganjem, neuto-
ljivu glad za procvatom zemlje i uvek
budni interes za njeno napređovanje. ·
Odđdista, za našeg čoveka nije moglo biti lepše i zanimljivije vesti dana od ove objavlime u »Borbi« 6 septembra. Za njega je Mariborski Otok još jedna pobeda u nizu već dobijenih, sistemat= skim sve kvalifikovanijim radom. One su dale lane prugu Šamac—Sarajevo li nove fabrike, a letos 4.000 zadružnih domova. Ali ta pobeđa pretstavlja i prethodnicu novih uspeha.
Zato akcenat fe vesti ne obuhvata samo objekat — hidrocentralu. On se prostire do subjekta — do sopstvenih snaga, koje su je podigle.
Za trenutak makar prepustimo se nesebičnom „ponosu. Imamo dobrih razloga za nj, osvrmemo li se na prevaljeni put. Od ropstva polukolonijalne zavisnosti do slobođe, od primitivnog pradđedovskog rada do stručnog savlađivanja najkomplikovanijih tehničkih zadataka; od služenja kušsuru imperijalista, do službe narodu, narodnoj vlasti i, uprkos svemu, najbolje shvaćenim interesima proleterskog internacionalizma.
Sopstvenim snagama žuljevitih ruKu, bez boga i inostranstva, sopstvenim shagama projektovana je, zidana, montirana, dovršena ii puštena u pogon hidrocentrala na Mariborskom. Otoku, prva u niski ođ dvađeset i dve elektrane koje će obuhvatiti iednim električmim „zagrljajem Jugoslaviju od Mavrova, Kolubare i Zvornika preko Kaknja i Jablanice do Vinodola.
Uprkos sve mahnitijem koncentrisanom režanju imperijalista i još nedokusurenih prošloratnih zločinaca pod vaštitom crmo zadimljenih baklji potpaljivača novog rata; uprkos već onemogućenih sabotera i ostalih vatikanskih agenata kratkih rukava modelirane su, izlivene, ižarene i obrađene mjene mašine, sopstvenim snagama montirane su uprkos porugi i skepsi, sopstvenim snagama pokrenute, Uupr” kos malodušnicima i hrpici klecikolena u zemlji, želinih da se povimuju svakoj grlatijoj psovci i poviju svim vetrovima ma otkud, neizmernim 8opstvenim snagama čitavog naroda pod mudrim. a to kod nas znači i vazda junačkim rukovodstvom Partije, prorađila jie, radi i radiće centrala na Mariborskom Otoku.
Snaga što odande struji vraća se uhiljadostručena našim ljudima, bez obzira da li su neposredno učestvovali u toj epskoj izgradnji. Ona obasjava ce= Tu našu zemlju: jedno golemo radilište iz petnih žila ustremljeno jačanju koTOLIKO fronta mira i demokraije. Ako je slikar »Đokonde«, čije je značenje u prevodu blisko Radosti, rekao da veća ljubav dolazi sa većim i punijim poimanjem voljenog, neka je još dobrodošliji snop svetlosti bačen s prvog mariborskog agregata na graditelje. Niegovom ćemo pomoći bolje uočiti, poimiti i zavoleti te ljude šio ugrađuju godine mladosti u strojeve Plana.
Isuviše je istinita ta svetlost. Ali njenim reflektorima nije teško da otkriju da su heroji rada kao i heroji rata svakodnevni liudi kakvi se rađaju i susreću u svim krajevima ove zemlje i ovog sveta. To nisu visoko
stručni stručnjaci iz inostranstva, to nisu ni ljudi koji su prošli dugogodišnje škole životnog i radnog iskustva. To su novajlije na poslu, domaći seljaci, poluseljaci, radnici, tehničari, inženjeri. : Socijalizam je uvek nošen drugarstvom, U njemu je drug više negoli ja. Centrali na Otoku stizali su konvoji mašina iz Železnika, Zagreba i Ljubljane. U njenom građenju učestvovali su Litostroj i Jesenice, Guštani ali i Rade Končar i Lola Ribar, heroji koji sad žive kao ogromne tvornice prvog našeg Plana. Socijalizam pretstavlja sve puteve i mostove koji
vode ljudima i njihovim „gradnjama.
On ukida robinzonska ostrva samozadovoline buržoaske borniramosti. Drugarskoj, socijalističkoj kooperaciji ima da se zahvali danas što je ova elektrana na Otoku u stanju da uzvrati pomoć za pomoć, ljubav za ljubav. 1 to je naš put. S tog puta i pravca nećemo skrenuti uprkos zlogukih upozorenja. Ne obzirući se prođužujemo dalie pod neukaljanom crvenom zvezdom proleterske solidarnosti.
Niko tu nije nikad mislio da je izgradnja socijalizma purgerska idila uz tamtam sentimentalnih đavorija i budnica. Izgradnja nam se javlja „kao krvava lepota slobode, surovo čovečna, ljudski nežna i jedino mogućna i svetla.
Neka zato svetla upaljena na Mariborkom Otoku rasprše ostatke tame oko nas i obrađuju drugove tu i širom sveta. Neka dođu da još jednom potvrde da smo m odavde sa ovih najisturenijih krajiških i kordunaških pozicija demokrafskih fabora, krenuli sopstvenim snagama sa Titovim bila nom kud freba i kako valia da izgra= đujemo socijalizam i da smo pre neki
. dan svetkovali radosno uspeh koji ie
i prilo# pravilnosti našeg puta i još jednom dokaz da se delima najvaljanije govori. I da delima i govorimo. Dela potvrđuju maše reči.
aa re ———
Zapisi sa Bleda
Iza širokih zelenih livađa počinje tamna šuma. Tu — pola sata hoda od Bleda, u selu Ribnu, stoji mala kuća za oporavak i odmor. Dole je građena od kamena a gore od smeđeg toplog drveta sa šiljastim zabatima i zeleno obojenim kapcima prozora, pa već na prvi pogled osećamo je svojskom i go stoprimljivom. Na ulasku u kuhinju kokodaču kokoške, malo dalje igraju dečica po pesku; na terasi sunčaju se gosti.
„Blago je, pozno letnje popodne, povetarac leluja teške grane jela, tle je pokriveno otpalim jelovim iglicama, a svetlost sunčana prodire kroz polegle grane. Nije to elegično osećanje neke reminiscencije koja mam ovaj letnjikovac na tihoj zemlji, uspavan u četinaru, čini tako prisnim: osećanje blistave rađosti, osećanje samosvesti i Ostvarenja, jer ima hiljade kuća u kojima se sada odmaraju oni što dosada bejahu isključeni ođ: radosti oporavka. Dvadeset i dve hiljade dobrovoljnih radnih časova dao je kolektiv RadioLjubljane da bi sagradio ovu kuću, A ta kuća je samo jedna tačka u nacrtu velikoga plana, u čijem izvođenju sudeluje ceo narod, a taj veliki plan zove se socijalizam,
Sa verande vidi se đuboko dole u dolini reka što svojim širokim koritom teče kroz štaklenasti, svetlozeleni svetlucavi šljunak. Tiho odjekuju klepetuše krava koje pasu na zelenome obronku ili na obali. Uveče, vođi ih dečak u dugome krđu kući u njihove
· staje.
Borovi stoje s onu stranu reke, kao ljudi koji nešto čekaju. Ali livada se širi svetla i meka kao ćilim uz. obronak, sve dok ne uteče u visoku i tamnu šumu borova koja vodi gore na grebem planinskoga venca, koji. bez prekida okružuje tu celu stranu predela.” Mimo i blagosloveno počiva ova zemlja na suncu i zaboravlja se, ah, suviše brzo zaboravlja se, — da je pre malo gođina bilo na ovim blagim
BEOGRAD, UTORAK, 14 SEPTEMBAR, 1948 . i |
ba os aa
KNJIŽEVNIKA JUGOSLAV
UJE.
UTORKOM
OSTRVO-ŽELJA
L.i O. BIHALJI-MERIN
bregovima žrtvonosnih borbi. Da su tamo, na onim šumovitim bregovima partizani u samopregomoj borbi branili svoje planine i zemlju od prljave i razorne najezde fašizma.
II
U vili bivšeg veleindustrijalca Mura, u lepome bledskome parku, zasedava sada Narodni odbor.
Penjemo se kroz svetlo predvorje s
malim baroknim amuretima u nišama i kucamo na pretsednikova vrata. Pozdravlja nas jedan energičan mladić. Iza snažno ocrtane glave, koja se nagnula nad pisaći sto, viđi se jezero koje sedefašto blista i penje se u zelene šume planinske, A iza toga vide se ljubičasti obrisi đalekoga Triglava. · »Bio sam automehaničar«, kaže pretsednik, »ali to je već prošlost. Još pre nego što su se moje partizanske grupe sakupile u brdima oko Bleda«.
Okrenuo je glavu ustranu i pokazao kroz prozor u daljinu. Polako, reč po reč, priča nam on o događajima, o akcijama, o borbama protiv fašizma u Ovoj okolini. Brigađa kojoj je on pripadao nazvala se po pešniku Prešernu ina brdu Jelovec kođ Ribna preduzela je najveću akciju. U Bleđu su bile nemačke trupe. U »Park-hotelu«, jednom od najlepših hotela, u kome danas članovi sindikata provode svoj godišnji odmor, bio je štab Gestapoa za Balkam,
»Imali smo mnoge akcije, mnoge žrtve i« — njegovo lice dobilo je nečega intenzivno zamišljenog: — »počeo je rad obnove: ranije, Bled je bio mesto otmenoga društva i dvorskih krugpova, Danas, devedeset od što hotelskih gostiju članovi su sindikata, trudbenici«.
Pretfsednik, koji je nekada opravljiao luksuzne automobile bogatih gostiju, priča nam o toj promeni, Nema više
nijednog privatnog sektora u turizmu. Hoteli i pansioni su podržavljeni i pripađaju „radničkim · „organizacijama. Sindikat je preuzeo mnoge lepe vile. Članovi sindikata. PTT, filma »Trgilav«, Ministarstva građevina 1 drugi provode svoj godišnji odmor u ovim vilama. Invalidi, na primer, iznajmili su vilu »Mon plezir«, koja se danas po jednome brdu naziva »Mežakla«, jer su tu partizani žestoke bitke vodili.
Automehaničar i pretsednik govori proštim i stvarnim jezikom. Pri rastanku upravio je svoj svetli pogled na naš kao da bi hteo reći: to su činjenice, a sad vi sami vidite kako stvari 'stoje, — ja moram dđa radim.
III Kađa se ide „šetalištem pored jezera, kraj hotela »Jelovec«, stiže
se do jedne mime,.u zelenilo sakrivene. vile. To je „oporavilište poštansko - telegrafsko - telefonskih službenika. Na ćilimu tamnozelene razine, u ljupkome vrtu, koji je sađen za razmažemo i povlašćeno društvo, sede sada moji poznanici iz poštanskoga sindikata. U stolicama za ležanje, u prijatnoj hladovini koju čini senka drveća, leži visoki drug uskoga lica i priča o svojoj prvoj poseti Bledu.
»Nekada,« kaže moj poznanik, i pokazuje svojom velikom snažnom rukom nekuđa neizvesno kao đa time ono što je prošlo postaje stvamo 1 vidljivo, — »nekada, rekoh, množo je godina prošlo otada — bio sam baš na službenom putu ovde i stajap sam zaprepašćen pred portalom velikoga hotela; Kroz bleštave prozore gledao sam i sve unutra izgledalo mi je skupoceno, svečano i nepristupačno. Po đebelim lauftepiisma lebdeli su fiho kelmeri u frakovima, a ljudi od posedđa kretali su se u svem svome sjaju, kao đa su zauvek gospodari sveta.
U ŠOPENOVO!J BODNOJ KUĆI
S puta po Poljskoj
U vremenu od 25 do 28 avgusta 1948 godine održavao se u poljskom gradu Vroclavu Svefski kongres intelektuaJaca za odbranu mira. Program kongresa je bio obiman i tražio od dete gata dosta truđa i dobre volje. A trud i dobra volja bivaju ređovno nagrađeni, Jedna takva neslućena nagrada bila }že za mene poseta koju smo posle kongresa učinili rodnoj kući Šopeno-
voj u Želaznoj Voli, malom zaseoku ,
na šezdesetak kilometara od Varšavč.
Nenametljivo i široko gostoprimstvo, koje je svojstveno Poljacima, savršeno je organizovalo tu posetu.
Od preko četiri sbotine delegata svega je njih 60-70 iskoristilo priliku da poseti Želaznu Volu. Teško bi bilo naći neki »ključ«e po kome su se delegacije odazvale tome pozivu. Bilo je delegacija velikih zemalja, sa jakom muzičkom tradicijom, od kojih se odazvao jedan ili nijedan delegat, a bilo je delegacija iz manjih zemalja, koje ne zauzimaju mnogo mesta u muzičSB leksikonima, koje su Wu celosti
ošle. '
·Sopenov rodni dom leži malo po strani od glavnog druma. To je prizemna zgrada iz kraja XVIII veka, tipičan stan »guvemera«, upravnika imanja, iz feudalnih vremena, Ona je okružena bujnim i dobro održavamim parkom koji se otkriva pred nama kao neslućena oaza u jednoličmoj ravnici, prekrivenoj pravolinijskim površinama njiva na kojima se smenjuju usevi repe i belog žita.
Hodđali smo na prstima po toj istorijskoj kući u kojoj su poljski muzikolozi i muzičari igrali ulogu srdačnih i diskretnih domaćina, Razgledali smo Šopenove portrete, faksimile i lične uspomene. Išli smo po parku oko kuće, Prolazili smo tiho preko kamenih ploča, hodnicima od bujnog žbunja i retkih drveta, i u potpunoj tišini mislili na muziku. |
I muzika je. došla, U najvećoj sobi otpočeo je improviziran koncert Šopenove muzike, Svirao je odlični češki pijanista Paleniček, koji je i kod nas dobro poznat, zatim Brazilijanka, Ana Stela "Sic, pa stari poljski pijanista Kočalski, Dva Preluda, jedna Mazurka, Vals beđur i Balađa g=mol.
Kad god dođem ovako u priliku da pišem pravo i neposredno o utisku koji na mene ostavlja muzika, ja še nađem uvek u neprilici, moja zleudna reč zapne, redci se kidaju i fnastilo suši. To je jedno od onih mesta na kojima čovek oštro i jasno oseća granice svojih izražajnih moći.
Mogu samo da kažem da nikad neću zaboraviti Baladu koju je svirao izvanređni majstor Kočalski, i mogu da navedem penešto od onoga što sam za vreme toga koncerta i u vezi sa njim zapazio, mislio i osećao.
Ne samo soba u kojoj je bio klavir nego i dve susedne sobe bile #u pune
Fridrih Šopen Rad E. Delakroa
stranih gosta. Samo mali deo je našao mesta za sedenje, Neki su bili naslonjeni uza zid ili uz starinski kamin. Drugi su stajali nasred sobe, skrštenih ruku i oborenih očiju. Dah se nije čue, daščica u parketu nije škripnula.
S vremena na vreme pogledam oko sebei uvek ista nepomičnost i isti zanos u toj šarolikoj publici sa svih stra–na sveta, kakva se samo u snu može
wideti. Na niskom ftaburetu sedi stari
franciski filozof Žilien Benda, malen i sed, kao vizantijski mudrac. Preda mnom krupna i pognuta prilika sovjetskog akademika Zaslavskog. Pored njega vitka žena tamne puti, u induskoj narodnoj nošnji; ona je arhitekta na Cejlonu, Uza zid mladi pesnik Malajac i tankovijast i bled delegat Vietnama; deli ih visok i sed profesor nordijskog Univerziteta. I tako redom, glave raznih rasa, nepoznata i bezimena lica, ali sva otsutna i obasjana zanosom. Oči nam se ponekad sretnu, ali niko nikog ne vidi, jer ovde u potpunoj tišini letnjeg dana i opčaranog ljudstva vlada samo muzika,
Ikad je Kočalski završio Baladu, mi smo pljeskali živo i oduševljeno, ali još uvek kao u snu. Tako smo i hodali po sobama i razgovarali. Svak je kod šabesednika mogao primetiti da mu je glas izmenjen, A svi smo nastojali da govorimo što prirod-•
_ nije, bez ganuća,
Umetnici i naučnici sa raznih strana
sveta, raznih narodnosti, našli su u
ovoj kući zajednički govor i svi šu se bez rezerve poklonili veličmi i lepoti. Posmatrao sam ih. Neki, zamišljen, gricka gorki list lovorike, koji je otkinuo u parku, drugi beleže nešto na pozadini kartona od kongresnog programa. I gledajući ih čini mi se da je svet pun drugova sa kojima bih,
hteo sve da delim, a da su ovi ljudi · | oko mene samo neki njihovi predstav- | II Š = aaa 3 5 a 5 ; iiaJ i ,
nici. U njima osećam povezanost miliona ljudi. Pod utiskom muzike od koje još sve bruji i treperi, sva lica oko mene izgleđaju mi bliska, razumljiva, iako se u većini ne poznajemo ni po imenu ni po zemlji iz koje smo.
Svi će se ovi ljudi već sutra raziči svaki na svoju stranu. Nikad nećemo ni moći ni stići da jedan drugom kažemo šta nas je uzbudilo i zbližilo za ovih nekoliko trenutaka u poliskom zaseoku, Znam da niko od njih neće nikad pročitati ovu zabelešku, kao što ni ja neću verovatno nikad imati prilike da vidim ono što će oni o tome napisati, ali ja sam i pored toga uveren da ćemo dok živimo oštati povezani onim što smo videli, čuli i osetili u Šopenovoj rodnoj kući. Najposle, sve na svetu i ne mora uvek biti kazano, napisano, štampano i prevedeno. Mnogo toga ostaje među ljudima neizraženo i prećutano, ali ipak živo i neprolazno. 1 često je to ono što je najbolje i nasvetlije u nama.
'Na: suncu, pred kućom, vode se još uvek stišani razgovori, Slušam — još uvek kao kroz san. Neko pored mene
objašnjava kako su hitlerovske horde ·
u svom naletu na Poljsku, oštetile i ovo mesto poljske kulture, kako je okupator, u svojoj bezumnoj težnji aa porobi i ono što se nikakvoj sili pod-
' vrći me da, najpre zabranio Poljaci-
ma da sviraju Šopena, a zatim. dozvolio, ali su Poloneze i Mazurke„ kao specifične tvorevine poljskog duha, ostale i dalje. zabranjene.
Sedamo u kola i vraćamo se. Iako ništa ne govorimo, čini mi, se da smo svi mirniji i zadovoljniji, da se. vraćamo kao darivani. ć
T bio sam radoštan, zbog sebe i zbog svih ljudi, što sam doživeo ovaj dsn,
što je ova zemlja — Šopenova zemlja
— vaskrsla i slobodna. Gledao sam dugo tu ravnicu preko koje je „prošla
M (Ta O) }
VO. ap 01
\
' brim suncem kasnog leta,
| melemom,
Pef Bopenova rodna kuća |
nacistička. najezda i ostavila svoje fe-.
ške tragove, ali nije uspela da uništi ni ovu kuću u Želaznoj Voli, a kamoli poljski narod i muziku koja je odavno obašala zemni šar i koju nikakva šila ne može zaglušiti ni ućutkati.
U pravu je bio veliki poljski mu--
zičar Šimanovski kad je, još davno, pisao za Šopena: »On je govorio o stvarima koje su neprolazne, koje ne zavise od trenutnog pada ili triumfa, o duši naroda u njenom jasnom i nedvosmislenom obliku«.
U tom je snaga i veličina, I dobro je i utešno misliti o tome. Poređ puta kojim prolazimo zemljoradnici preoravaju strništa, Gledaju nas seljaci i seljančice očima modrim kao različak, onim tipičnim poljskim očima koje fluoresciraju u živim prelivima, od tihe zamišljenosti do obesne životne radosti, od detinjske dobrote do b59jovničkog zanosa i ogorčenja.
Jednako me prati čudesna Balada. Njen početak i završetak strogo su i potpuno jednaki, kao dva mramorna stuba blizanca. A između ta dva stuba otvara se vidik: ne samo divna poljska zemlja, nego i vasceli svet u kom se sve, i čulni utisak i misao, pretvara u veliku stvarnost muzike,
Tu su zemlje i narodi. Tu radni ljudi celog sveta u težnji za pravđom, mirom i slobodom. Tu je i moja daleka otadžbina i njena mmnogogodišnia
' borba za bolji život. I borbi se nazire
dobar kraj * svima žrtvama vidi smi8ao. :
od tom magijom muzike put izgleda i lakši i kraći, Prenuo sam 5eć iz
' razmišljanja tek kad su se pred nama
ukazale prve kuće predgrađa, slavne
varšavske ruševine koje, obasjane doi zamlađuju
pod svetlim skelama, kao rane pod
| Ivo ANDRIĆ
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO
PRIMERAK 3 DINARA
»Tada nisam ni koraknuo u hotel«, kaže dugajlija i laki, skoro začuđeni osmejak na njegovom je licu.
»Možda nisam imao tada čak ni ono malo novaca u džepu koliko treba za crnu kafu. To je bilo tuđe, nepristupačno mesto za nas«.
Ustajemo i silazimo jezeru. Polako šetuckamo kroz park. Tiho odjekuju zdravi glasovi dece koja se igraju po pesku, Gore na drumu trubi automobil prolazeći. Voda Bledskog Jezera igra nam pred očima. Večernji povetarac ljuljka blistavo ogledalo, a tužne vrbe obesile su grane sve do same vo-– đe. Po jezeru bešumno klize mali čamci. Visoki obris bregova gore zavijen u blagu maglu, ogleda se dršćući na površini vode. Ostrvo sa ljupkom baroknom crkvom priljubilo se uz obronke zelenih bregova.
U svima utopijama, u bajkama i ]egendama ima takvih ostrva koja su mešta čežnje. I na ovom ostrvu s poletnim i toržestvenim stepenicama, živi kaža. Ovde je, vele,nekada bio staroslovenski hram boginje Žive. Ovdđe se Črtomir, poslednji slovenački junak iz doba paganstva, oprostio od Bogumile, sveštenice ostrva, kađa se krstio. Ali ne živi ova kaža samo u lepoj i junačkoj Prešernovoj pesmi, nego se i dalje prede i sve do praga naših dana bila je otelotvorena u tajahstvenome zvonu, koje je 1534 izlio Patavino, u čuvenom zvonu želja, čiji konopac vuku ne samo seljaci i seljanke iz okoline nego ponajviše otmene dame i gosti iz diplomatije, nađajući se da će njihove želje, kada se stope s jekom zvona, postati stvarnost. Ta sujeverma zvonjava kraja nije imala i zato je, da bi gosti-truđbenici našli mira 1 spokoja, taj konopac sada otsečen, Jer želje našeg doba me ispunjavaju se zvonjavom nego planom, rađom i delom ovozemaljskim.
Blagost, blistavost i poezija okružuju ostrvo kada vozar čamca stojeći, bez šuma, svoj čamac pod krovom otisne od onih gospodstvenih stepenica. Polako se spušta usamljenost večeri na drveće kraj obala i na daleke bregove. Pa i tamo gđe breza drhti svojim lakim liščem na večernjem vetru, gde se vitki most nadnosi nađ planinsku reku koja se u večnome toku nizbrdo falasa svojim prozirnim talasima, nestaje svega u svetlucavom pla= vetnilu večeri.
1V
Posetio sam mnoga gradilišta u godinama posle oslobođenja. Gradilišta gde se podižu fabrike, autoputevi, železničke pruge ili nasipi. Bilo je tu velikih komplikovanih mašina, a bilo je i samo prostih lopata ili krampi. Stručnjaci i iskusni radnici ili omladina koju je nosilo oduševljeno srce
, radili su tim alatom i rabotili na gra-
dilištima novoga doba,
Sad opet stojim na jednom radilištu. Opet kopaju, planiraju, mere stručnjaci i omladinci. Ali ano što dižu iz zemlje — kosturi su i oskudni o– staci vremena koje je prošlo pre više od hiljadu godina i njegova daleka života. ' ı
To su arheolozi i studenti arheologije i antropologije, koji prateći tragove ugašenih životnih i kultumih oblika, povezuju se s novim vremenom i vremenom koje nastaje.
Oni su isto tako ođuševljeni i svesni svoga zađatka kao i omladina koja gradi Prugu ili polaže temčlje Novoga Beograda,
U dvadesetak koračaji stiže se na brđašce na periferiji Bleda, gde leprša zastava, Čovek viđi prvo razne jarke, otvoreno polje i štapovima obeleženu razinu. Leže tu kašike, lopatice, lopate, a nekoliko mladića pregleda ovo nalazište. Kada bliže dođete, razaznajete grebove, viđite opružene kosture i kraj, svakoga groba malu dasku na kojoj sedi neki od mladih arheologa i pažljivo čeprka crnu zemlju.
»Ovde«, pokazuje drug koga nazivaju direktorom, »vidite redove grobova koje ispitujemo,. Levo je jedan ređ, desno je drugi — u sBredini je ostao slobodan put. Možđa je on vodio ne=
'kome svetištu?« Tice direktora je usko i suncem O
paljeno. Mlađ je, i pored svoje seđe
kose. U maloj brvnari pokazuje nam” sveske u koje su uneseni rezultati ra-
da, Posmatramo plan iskopavanja, Be i dijagrame dana koji je tek poeo. Njemu še oči ozaravaju pravom radošću, dok tankim prstima pažljivo vađi iz vitrine kopče od pojasa, prste= nje, naušnice,
»Ovo je bilo u grobu 14, ovo u grobu 20. Vidite ovaj novac sa zelenom platinom i ovaj elegantni emajl. Po ovim malim predmetima otkriva se već ponešto čemu je trag bio izgubljen. Nije tu u pitanju samo arheologija, ne samo iskopavanje, nego mogućnost da še sagleda veći deo vremena, Va= lja samati i znati kako su ti ljudi ži=
„veli, kako su radili, kako su, mislili,
Možda je već vreme da se piše rana
istorija balkanskih zemalja: neolit, an tika, grčko, rimsko, helenističko doba, · keltske seobe i onda — poččtak Slo
W TEO
vena«, Dok ovde kolektiv p zemlj -