Književne novine
STRANA 9
Istina pobeduje
luplje i neubedljivo zvuče Tasovi ı Jvetsški odjeci« na sovjetske note jugoslovenskoj vladi. Šuplje i neubedljivo padaju u disonancu »Pravdini« citati iz raznih reakcionarnih novina kada ih upoređimo sa odjecima na koje nailazi štav naše zemlje među rađnim ljudima širom sveta, Obični radnici, pošteni komunisti iz raznih zemalja sve smelije i odlučnije izlažu evoje mišljenje o aocijalističkoj Jugoslaviji i o revizionističkim postupcima SSSR i zemalja narodne demokratije protiv nas.
U jednom pismu bivših italijanskih partizana iz Kalabrije, koji 8u še bonili u našim divizijama, kaže se, između ostalog: »Na sastanku sa drugovima partizanima odali smo priznanje hrabroj jugoslovenskoj Republici i njenom Rukovođiocu koji je svoj život posvetio radnom narodu. Sa velikim irfteresovanjem i odobravanjem pratimo politiku Jugoslavije pošto šmo se i mi preko 18 muešeci borili u brigađi Garibaldđi u Jugoslaviji«.
Tako govore i pišu oni koji su upoznali Jugoslaviju, koje dogme i tvrdnje nisu uspele pokolebati, koji su još uvek sposobni da prave razli-
“ ku između stvarnosti i jJantastičnih kombinacija.
No, ovo pismo nije izolovani primer pozitivnog raspoloženja izvesnih ljudi zato što su imali priliku da vide Jugoslaviju, Jedna grupa radnika komunisšta iz velike tvornice automobi-
' la FIAT u Torinu piše: »Štampa koja je plaćena od kapitalista sramno špekuliše na račun situacije stvorene posle donošenja rezolucije Sovjetskog Saveza protiv Titove politike i protiv politike KPJ; istovremeno italijanska komunistička štampa svesno ignoriše
| vaša pitanja i vaš položaj ne zabo-
ravljajući pri tom da se s vremena na vreme upusti u apsurdne teorije skretanja KPJ od politike SSSR. Dobro„bi bilo stoga da se upoznamo sa vestima iz vaše zemlje koje bi mnogim italijamskim drugovima omogućile da pra= te borbu koju jugoslovenski drugovi vođe ma pobedu socijalizma«,
Žan Buhkle, radnik iz tvornice čelika u Antverpenu poručuje da su »„jezuitske metode rukovodilaca In= fonmmacionog biroa namele više štete komunističkim partijama ostalih zemalja nego Jugoslaviji, za koju se svakim danom može naći dokaza, da ne &arađuje sa imperijalistima«,
A zar ima življa i jasnija osuda antijugoslovenske 'kampanje laži i podvala nego što su je izrekli grčki borci koji su bili prisiljeni da še Usled RZaharijadesovog likvidatorstva šklone u Jugoslaviju?
»Pod pritiskom monarhofašističke vojske mi smo bili prinuđeni da še povučemo i da pređemo u Jugoslaviju, Jugoslovenski graničari i uopšte jugoslovenske vlasti pružile 8u nam širokogrudu pomoć. Po tome smo videli i uverili se da su samo klevete i laži ono što su nam govorili neki rukovodioci da se nova Jugoslavija i Tito neprijateljski odnose prema Demokratskoj armiji Grčke«. r
Tstina o Jugoslaviji ne prodire samo u okolne države — u najudaljenijim
' i najzabačenijim zemljama pošteni radni ljudi postavljaju pitanja na koja ne mogu odgovoriti nikakve note, nikakva iskonstruisana saopštenja, niti svakodnevno urlikanje svih mogućčih radio stanica.
»Nađam se, da me nećete loše.shva= titi«, piše Pavlos Modinos sa ostrva Kipar, »ako vam upućujem kratko pismo, Hoću da se poslužim ovim pu= tem kako bih došao do istinitih činjenica i dokumenata i kako bih pobio nezgrapnu i sramnu propaganđu pro= tiv vaše zemlje, koju provode pristalice Kominforma na Kipru. Pišem u ime svih vaših prijatelja na Kipru i uopšte u ime svih onih koji ođobravaju vašu politiku, Hoćemo da vas upitamo za neke važne pojedinosti, kojima ćemo dokazati istinu svim pre= varenim drugovima,
Prvo pitanje: pošto se tvrdi đa idete u kapitalizam — do kojeg stepena je kod vas napredovala nacionalizacija teške i lake industrije?
Drugo pitanje: koliko vi imate zemijoradničkih' radnih zadruga, koliko ljudi na njima radi — u poređenju sa oštalim istočnim zemljama?«
Mi ti poručujemo, Pavlo8 Mođino8,
da u Jugoslaviji više nema fabrika koje nisu potpuno u rukama naroda kao što je to slučaj u Poljskoj i Čehoslovačkoj, mi ti poručujemo, da u Jugoslaviji nema nezaposlenih kao na Kipru — u Mađarskoj i u Bugarskoj. Mi imamo današ skoro 5000 radnih zadruga, dok ih u Rumuniji ima a&vega 5. Tako vam govore da smo trockisti i kulaci, mi samo dđanaš socijalistička zemlja, dalje i čvršće u socijalizmu nego pre 29 juna prošle godine, kad je donesena zloglasna Rezolucija,
Vestfalski radnik Voli Finkeldaj ovako opisuje svoje neslaganje sa re= zolucijom Informbiroa: »Kao funkcćioner sreskog partiskog rukovodstva sudelovao sam prošle godine na jed. nom kursu baš u vreme kada je nad Jugoslavijom izrečena osuda informbiroovskog prokletstva. Diskusija koja se je na osnovu toga razvila u Partiji bila je živa i većinom 8u naši mla di drugovi uzimali Jugoslaviju u odbranu, Nama mladima je maršal Tito bio simbol i pojam herojske partizanske borbe u prošlom ratu,
Ali sa kakvim smo pravima uče. stvovali u toj diskusiji?
Kao i mnogim drugovima oduzeta mi je partiska funkcija, a osim toga mi je onemogućena egzistencija jer sam bio profesionalan partiski radnik,
. Na kraju sam morao, pošto sam ostao
svestan, đa pretrpim najgrublje pšOvke na svoj račun — da sam izdajnik, renegat i »titoist«,
Mi svi koji šmo rasplamsani svešču historiskog zadatka proletarijata, sa puno nađe i poverenja gledamo u Ju. goslaviju. \
Nela njena borba bude pobedono&na«. Uprkos svim zastrašivanjima i pri« tisku u državama narodne demokrati. je, narodne mase tamo neće da pri-
hvate jeftine revizioništičke antiju-
goslovenske parole informbiroovskih rukovodstava, Svakim danom ustaju novi ljudi, novi čestiti borci za socijalizam, koji osuđuju klevetničku kampanju i diskriminatorske postupke maprama našim narodi. ma, Čehoslovački radnik Milan Raljiš raskrinkao je pred čitavom demokratskom naprednom javnošću svoje zemlje i celog &veta kominformovskog prirepnika Gemindera i svojim rečima o istini koja će pobeđiti, pokazao kakvo je rašpoloženje celog čehoslovačkog naroda, Ru munski književnik Geo Bogza odbio je uprkoš neprestanih navaljivanja i iznuđivanja da piše klevetničke pamflete o našoj zemlji. Izbeglice iz Bu. garske svojim radom na Autoputu dokazuju da nisu, kao njihovi državni rukovodioci, zaboravili 'na brat« stvo i jeđinstvo između naroda Jugoslavije i Bugarske,
U Celendorfu, u sovjetskoj okupa< cionoj zoni Nemačke, omladinci, orga= nizovani u »Freie dđettsche Jugenđ«ć ispisali 8u na zidne novine BSVOB O. kružnog sedišta: »Šta je istina o Titu i o Jugoslaviji? Zbog čega nije dozvVoljeno diskutovati o poletu jugosloven«= ske omladine? Tražimo diskusiju o O nome što se događa u Jugoslaviji!«
Da, u dugoslaviji se nešto dogodi“ 10, Nešto weliko se svakog dana događa u našoj zemlji. Nekada zaostala i primitivna, švakim' danom sve. više postaje zemlja socijalizma, napretka, tehnike, kulture i nauke, otadžbina novih, slobodnih i sretnijih ljudi.
Tito, i to je sva istina O Jugoslaviji, istina koju fia žalost nisu shvatili mudrijani iz »Čvrstog mira«, »Novog vremena«, »Rudđe prava« i drugih komunističkih listova, Shvaćaju je međutim borci „Demokratske armije Grčke, ahvaćaju je bivši italijanski partizani, belgiski i nemački rađnici, trudbenici Čehošlovačke, Rumunije, Bugarske i drugih zemalja. Shvaća je čak i Pavlos Modinos sa Kipra — ša= mo učeni citatolozi iz Moskve zatvaraju oči pređ njom.
No, ova činjenica stvar niukoliko ne izmenjuje: ako je istina da mi gradimo socijalizam (a mi ga stvarno i gradimo), onda ona mora pobetidi. Ona već i pobeđuje ne 8amo u našoj zemlji, gđe je više niko ne može Osporiti, nego i Van naših granica, u stseđnim zemljama, preko cele Evro-
pe i širom čttave zemaljske kugle.
Petar SMILJANIĆ
Pred proslavu 125-godišnjice Malog teatra u Moskvi
Nedavno je u Moskvi održan saštanak Svešaveznog odbora za pripremu proslave sto dvadeset pet godišnjice akademskog Malog teatra, odlikovanog državnim ordenom Lenjina. Izveštaje o pripremama za jubilejne svečanosti
podneli su pretstavnici Komiteta za
radio informacije, Svesavesnog društva za Širenje političkih i naučnih znanja sindikata,
Juna ove godine DOcOsa su se oan vati predavanja na radiju o značajnim članovima Malog teatra; ubuduće će se čitati njihove zabeleške i ušpomene, i prenosiće se pozorišni komadi. Takođe je razdeljen i plan rađio emikšija za decu. Svesavezno društvo za širenje političkih i naučnih znanja organizuje pređavanja pozorišnih radnika o delatnosti sovjetske pozori= šne umetnosti.
· Zajedno sa čitavom zemljom, jubilej najstarijeg ruskog pozorišta proslavljaju oficireki domovi i klubovi 8o vjetske armije. pr elrai posvećena jubileju; u bibliotekama &e izlažu knjige O Malom teaftru. ?
U pripremi se nalazi 98 brošura 0 zag loAnijim glumcima i režiserima Malog teatra; provodi še kraju rad ha popularnoj brošuri u kojoj će biti prikazan stvaralački put pozorišta, Pri-
/ ljeni &u Za objavljivanje i zbor= tar na frontovima velikog rata, memoari M.
Održavaju se preda-
Ščepkina, P. Sadđovskog, A. Južina A. Lenjskog i M. Jermelove.
NOVI POLJSKI FILMOVI
ti Varšavi je započelo snimanje novog poljskog dugometražnog filma Vahde Jakubavske »Varšavski Rombizon« Koji prikazuje život u poru šenom gradu za vreme rafa. Pored O“ vog filma priprema še animanhje 17 kratkometražnih Rkulturno-prosvethih filmova namenjenih seoskom štanovništvu, POZORIŠNA IZLOŽBA U BUDIMPEŠTI
Umetnički muzej u Budimpešti priređio je izložbu gravura, litografija i orteža koji prikazuju razvoj pozorišta od XV — XX veka, Među izl nim radovima nalaze se | dela švetskih majstora Vatoa, Delakroa, Demijea i dr, ;
NOVA MONOGRAFIJA O BERNARDU ŠOU
Nedavno je u Londonu objavljena nova monografija o atom engleskom piscu i dr Bemnardu Šou Pisac monografije M. Kolboru sakupio je podatke o životu i stvara nju Šoa, mnogobrojne fotografije, niz izjava pisaca kao i kritike na njegovih 57 pozorišnih komada, Iz ove knjige saznajemo da Šo, koji je već zašao
u starost (03 gođine) rađi na
jedmom Tıovom pozorišnom komadu.
Među najzanimlji ije knjige koje su mi posle rata došle da ruku spada autobiografsko delo Štefana Cvajja »Svet od juče. UFpomene je4“nog
vropljanina«), Knjiga je izašla tek posle autorove smrti, najpre još za vreme okupacije a posle i kod Berman-Pišera u Beču. Kao što je pozna> to, Stefan Cvajg je u izgnanstvu u Južnoj Americi godine 1944 izvršio samoubistva i tako sledovao tragični primer Ernesta Tolera i mnogih drugih svojih vršnjaka, saplemenika i kolega. Ova je smrt ipak morala jako iznenaditi i začuditi svakoga ko je poznavao Stefana Cvajga i njegov rad. Šta li je ovog ozbiljnog i trezvenog, inteligeninog, pa i dalekovidog, obazrivog i vazboritog književnika bacilo u takvo očajanje da prekrši životni red i zakon? Da li je doista 1044 godine mogao i pomisliti da će pobediti Hitler? I}i mu je, možda, strašna tragedija Jevreja tako duboko pomutila i potres'a njegov živčani sistem i saV njegov idejni svet? Jli pak mučna svest beskućništva, večite iskarenjenošti i udaljenosti od njegovog dragog Beča i Salcburga, osobito kad je video da se i u zapadnoj hemisferi, u »demokratskoj« Americi, uprkos demojtratskih gesala pod kojima še tobože vodia rat protiv fašizma, podižu mračne porobljivačke sile novog fačizma, koje bi mogle, uprkos Hitlerovom porazu, zagospodariti svetom? Da je dakle došao neizbežni kraj starog sveta, njegovog &dveta gra= đansko-indiviđualne slobode u kojoj je odrasla i bila odgajena njegova generacija? Sve je to, a i mnogo čega drugog, moglo prouzrokovati i ubrzati samovoljni kraj Cvajgovog života. Na mnoga gore postavljena pitanja nam odgovara sam Čvajg u svom živoinom obračunu, u »Svetu od juče«.
U periodu 1925—1938, sve do Hitlerovog upada u Austriju, Stefan Cvajg je, prema statistici Intelektualne kooperacije ženevskog Društva naroda, bio neho vfeme najviše prevođen i prema tome najviše čitani pisac na švetu. Njegov književni rad je bio veoma bogat i raznovištan i proštirao se na sve panoge govorne umetnošti: od publićis*ike, kritike, ešejistike i prevodne umetnosti do lirike, romana, novele i drame. Naročito je postao popularan trilogijom | »Građevinari Bveta« (»Baumeišter der Welt«), koju je napisao prvih godina posle Prvog avetskog rata. Svaka knjiga ove trilogije obuhvata po tri monografije i portreta, i to: prva, »Tri majstora«, portrete Balzaka, Dikensa i DostojevBog, druga, »Borba s demonom«, mo= nografije Heđerlina, Klajsta i Niče-a, i treća, »Pesnici svoga Života«, por+ trete Kazanove, Stendala i Tolštoja. Ovim monografijama je Cvajg stvorio novi rod esejistike time što u zanimljivoa rasčlanjivanje ideja, osećanja i života, na veoma očaravajući i
lako razumljiv način upliće beletri-"
stičke elemente svoje pripoveđačke i dramske ume{inosti, unutrašnju jedrinu i dramatičnu gradaciju i napetost. Otuđa je razumljivo što je ova Cvajgova esejistička umetnost imala 8&VOga čara ža najšire krugove, kao i njegova sledeća knjiga portreta »Lečenje duhom« (»Die Heilung durch den Geist«) koja se bavi Mesmerom, Edi Bek rovom i Frojđom, i kao niz biografskih romana u koji ma se obrađuju za široke mase „zanimljive „istoriske „pojave, kao što su figura najvećeg političkog kmmeleona, čuvenog Napoleo=
estern.
1) Stefan ZWwWeig: Die Welt von . Ber-
TWrimmerungem eines Europaers. 19 mahn-Fischer Verlag. Wien. 584 str.
ke
- RRIŽEVNEROVIRE
DOKUMENAT P
Fran ALBREHT
novog ministra, Fušea, Marije Antoanete, Marije Stjuart i Marseline Valmor-Debord, lsto tako sei Ovajgove zbirke novela odlikuju svojom ”animljivom sadržinom kao odličnim umetničkim pripovedanjem. Naročito su mu poznate knjige »Prvi doživljaja, »Amok« i »Zabuna osećanja«, U tim novelama je Cvajgova umetnost dostigla svoj vrhunac. Sem toga 86 Vrlo rano okušao | na dramskom polju, ma da sa svojim dramskim prvencima nije imao sreće. Kako sam pripoveda, čudnim slučajem su mu, baš pred izvođenje, pomrli nosioci glavnih uloga iz njegove drame, i to tri najveća nemačka pozžorišna „umetnika: „Matkovski, Jozef Kajnc i Mojsi. Prva njegova prikaza=
_na drama »Terzit« prikazuje Ovog
"~ klasično ružnog junaka &ša njegove trapične strane, Za vreme Prvag svetskog rata je opštu pažnju pobudila niegovnm drama »Jeremije«, koja se odlikuje svojim. stavom protiv rata i koja je za vreme Prvog švetskog rata prikazana u Cirihu, Cvajgove đocnije drame »Siromahovo jagnje« i duhovita prerada Ben Džonsonove komedije »Volopone« igrane su na svim „gsvetskim pozormicama. Nesumnjivo je, dakle, da autobiografsko delo književnika sa takvom resonancom ima zmačaj dokumentarnog svedočanstva., Kao što se i po naslovu poslednjeg Cvajgovog dela vidi, knjiga nije autobiografija u običnom smislu reči, već obuhvata mnogo više. Književnik Cvajg je bio suviše pametan da ne bi znao, da život pojedinen sam za sebe ne pretstavlja ništa, već jedino ukoliko je produktivan i povezan sa Zajednicom. Zato še i poslednje Cvajgovo delo odlikuje istom noblesom, istom unutrašnjom jasnošću i poštenjem, i istom esejističkom analitičnošću koje odlikuju i najbolje njegove knjige, Zata i ovo njegovo posleđnje delo prelazi uzani olcvir malo značajnom privatnog sveta i razvijen u široku plastičku sliku doba i vremena, u analiziranje cele generacije. Kao takva, knjiga je zamimljiva i za jugoslovenskog čitaoca, jer su se sve »moderne« struje u našim literaturama vaspitavale i napajale onim ose= ćajnim i idejnim fluiđom, koji je, naročito pred Prvi svetski rat, dolazia ia evropskih metropola Beč—-bBHer= lin—APariz. To je-bila svest neograničene građansko-individualne slobode, duh dosta maglovitog Rhosmopolitizma, ponošito osećanje međusobne povezanosti i sudbinske pripadnosti stvaralačkih duhova svih narada, (jedna glava Cvajgove knjige nosi naslov »Borbeš za duhovno braitstvo«) i preko njih slobodne »nadnacionalne«, & valjda i »nadsocialne« povezanosti ih naroda samih. Razume se da je to io samo 8an, sama utvara i utopija, khoja se mogla držafi i jačati samo dok je u Evmopi Vladalo zatišje od nekoliko decenija. To zatišje, taj prividni mir koji je ležao na površini TBivrope poput neprozime skrame na prljavoj mlaki, zaveo je čak i najtalentovanije mislioce, književnike i umetnike da se zatvore u ezolerne privide svoje unutrašnjosti. 1 tragična krivnja mnogih od ovih ljudi leži baš u tome što su bili vaspitani i odrasli, a mnogi 8u i celog života ostali, stroSo apolitički. Dabogme da je nekima od njih bura Prvog svetskog rata i Velika oktobarska soacijalističkz. revolucija rasplinula mutopiju njihovih mladalačkih godina te su pokušavali što dublje prodreti u zapletene dru-
___ STIHOVA NEMAS
I čemu riječi? Mrtvi su stihovi tvoji,
stihova nemaš — zamro Je žubor česme!
Zemlja što zloba je prokle ponosna svijetom sloji — ko da je skrene, ko da joj otme snove,
ko đa joj slomi vitke jarbole ove
kađ raste u ljubavi kroz muke i kroz nesne!
BStihova nemaš — ni &ebe, ni sebe nemaš! Jesi li to ti, zbilja, 8 praporcem zvonke laži, ' sa bičem psovike... drugu što još čuva tvoje pism:.. Viteže tužni, zalud ti ratna sprema: Do srcu mom, međ ljuđe ove ne traži izdaju — ko jedan, ko jedan evo 8vi šmo!
Ko jedan &Vi emol,. I svi smo u žaru rada,
ne stati, ne stati — što više zemlji i Titu! Dubinom ruđar, širinom bezbroj brigada proljeće nose u boju plemenitu, ; i svakim danom, i noću, pod žudnjom naših šala rađa se zemlja snov& i diže do oblaka.
Tihonovu Nikolaju — #zpjesniku koji je iznevjerio sebe i svoje stihove. |}
A ti? S daleka guđiš turobno, pustousto,
skakučeš 8 fraze na frazu — sloriljena su tvoja . Teško je breme, ružan ši klevetnik, sust'o — , | ljuta se guja oko tvog štca svila,
Zaluđ ti riječi-psovke, usahla je u tebe vjera —
8 gađenjem, s prezirom slušam Bkripu sipljivog pera.
Stihova nemaš... Zar laž đa bude pjesma? Gašenje sebe? I srca? Slom časti? I gore, i gore! Puste su riječi tvoje i laž je tvoja švjesna:
— zasipa, zašipa pijeskom o kako je kužno, i štidno,
pješama žive izvore; kad šebe pljuješ, evo,
i pucaš u &voje pješme koje si do juče pjev'o, o nama pjev'o, o borbi, nađ našim klikt'o životom i našim gorio ognjem, gorio T'enerjotom!
A sada? Mrtve 8u riječi, prazno je 8rce tvoje, ljubavi nema, poštenja nema — veče praporc Pgsuješ li druga što čuva twoje pismo? ı
Viteže tužni, šta je to s tobom? Što je
glas tvoj promuko? ..
— Međ ljuđe ove ne traži izđaju — ko jedan, ko jedan danas 6vi 6mo!..
Duško KOSTIĆ
JL H-nR1WT“TTr. – – ID II –.- —
pesnikinje ·
štvene i nacionalne protivurečnosti i razumeti tok stvari na svetu u dijalektički-razvojnoj zakonitosti, dok su se drugi dalje predavali iluzjjama nc-
ograničene individualne slobode u svetu duhaploatatormskih Klasa, duchu ošećajnog i misaonog »nad-
nacionalnog« 'Kosmopolitizma u dobu kapitalističko – imperijalističkih suprotnosti i rasnih diskriminacija, i lutapljali se u privide nekakve Hrađanske Panevrope i u stvarno malo značajnu, isključiva deklara= tivnu povezanost pemklupske reprezentativnosti. '"ragični udes Stefana Cvajga je bio baš u tom što je pripadaq ioj apolitičkoj grupi svoje generacije, pa i u svom poslednjem delu na više mesta ističe svoju »nepolitičnost«. I kako je u Prvom svetskom ratu Cvajgovo stanovište prema ratu, koji mrzi i odbacuje, kao i u pogledu njegovog ishoda i opravdanosti, izuzetno od slcoro svih ostalih nemačkih književnika, bilo jedino pravimo i dale=-
Stefan Ovajda
kovidno, tako se čilalac mora čuditi njegavom nerazumevanju i nepredviđanju daljeg razvoja i raspleta događaja u Nemačkoj, Austriji i celom svetu. To dokazuje kako je svaki duh, makar kako bio pronicljiv, misaono i osećajno suptilan i napredam, kakav je nesumnjivo bio Cvajg, iznutra slabašan i razoružam kad me poznaje, ne razume i ne uvažava onu dijalektiku razvoja čije su zakone pronašli Marks i Mmgels, a za njima Lenjin, Za najveći dio Cvajgove generacije bilo je sudbonosno to šbuo je živela nekim ezoteričkim životom, u isključivom kultu svog idejnog i umetničkog sveta, u kultu svog ničeovskog Ja, taka reći otrgnuta od dru~
štva i zajednice a prema tome i od ži:vsdlnih uizinn. gde ie život nnajmoforičniji i najdinamčiniji, na najvišim m.uisaoninm osuca,u.m vrhovima toga života.
Otuđa je sasvim razumljivo Što
Cvajg, opisujući »idilu« Ausitro-ugar– ske monarh'je Franje-Josifa, u kojoj kao da su bila uređena i rešena sva nacionalna pitanja, govori o ovoj kao o nekakvoj čvrstoj i stabilnoj nadnaciomalnoj državnoj ivorevini. Posma– trana &#s Vrha vladajućih bečko-nemačkih slojeva — Cvajg je bio sin bečkog milionara, vlasnika unosnih tekstilnih fabrika u Češkoj, — doista je mogla i izgledati takvom. Ali sa gledišta pripadnika malog, eksploatisanog i grubo odnarođavanog austrisko-slovenskog naroda, onu je stvar– no bila »tamnica naroda«. I. čovek se mora nasmejati čitajući sledeću Cvajgovu »konsatataciju« iz doba izbijanja Prvog svetskog rađa u Austriji: »Za trenutak je sve staleške, jezične, klasne i verske razlike preplavilo uškipelo osećanje bratstva«, Mora se nasmejati isto onako kako se sažaljiva smejao tiradi najvećeg tadašnjeg nemačkog liričara Rikarda Demla, kad je pisao da »češki, hkoruški i kranjski konj. jure u boj i ržu: Nemačka, hura!«., Da, odista· je neko kipuće osećanje „replavljalo svesni deo porobljenih naroda u Austriji! Ali to asećanje je bila radosna avest: Finis Auštriae! Sve te i njima slične zablude bile su skoro nužan rezultat piščevog vaspitanja, njegovog isključivog literatorstva i bečkog miljea, u kome se kao u veštačkoj bašti razvijao i širio kult umetnosti do takve mere da je prerastao i sam živat. Uticaj tog nezdravog bečkog miljea se tada prenosio i na druge austriske narode. U takvoj almosferi književnik nije ni mogao stvoriti nešto važnije i Zna čajnije za život. "ak ni najdarovitiji od tadačnjih bečkih mladih pesnika, Hugo fon Hofmamštal, nije magao Otići dalje od svojih mnogo obećava-– jućih prvemčadi, kao što mi Stelam Cvajg nije mogao razumeti stanovište svog najboljeg prijatelja, francuskog književnika Leona Bazalžea koje je zauzea prema ftadašnoj Cvajgovoj literaturi o čemu sam Cvajg piše: »Poznavao |» moje pesme i prozu u prevođima Anria Gilboa (koji je docnije u Prvom svetskom ratu kao Lenjinov prijateli 'grao značajnu ulogu), i iskreno ih i oštro oMlamjao. Nemilosrdno ih je napadao, jer tobože sve to nema nikakve veze sa slvarnošću, da je to ezoterička literatura (koju je strašno mrzeo) i ljuti ga što sam to pisao baš ja..«
Strastveni pristalica individualne čovekove slobode koja je vladala u Cvajgovoj mladosti do Prvog svetskog rata u Austriji i čitavoj Mvropi, — a ustvari je, razurae se, ta sloboda bila iskijučivo vlasništvo odabranika i privilayisanih naroda i klasa, Što Cvajg verovatno nije ni primećivao, — on ni u svom preismrinom delu ne može sakriti svoju duboko
Setnu nostalgiju za prošlošću, No
izgleda da on i u oograničavanju slobode eksploatisanja u 8sOvjetskom sistemu vidi jednako zlo kao i u istinski brutalnom i vaTvarskom uskraćivanju čovečjih slobođa u fašističkom »poretku«, On piše: »Ni' Rusi, ni Nemci, ni Španci više ne znadu koliko im je slobode i radosti isisao iz mozga njihove najdublje unut”našnjošti taj bezdušno ne/ TT BROIN
OŠLOSTI
zajažljivi bauk-»država . Svi narodi osećaju samo to da nad njihavim životom ? roko i tesno visi tuđa senka. A mi koji smo još poznavali savet in= dividualne slobode, mi znamo i možemo posvedočiti da se Evropa nekada bezbrižno rađovala svojoj kaleođoskopski šarenoj igri. I mi se grozimo kad vidimo kako je naš svet zbog svog samoubilačkog besnila postao sasvim zasemčen i mračan, porobljem i u tamnic': bačen«...
Problem individualne čovekove slobode ji J„oblem izgradnje novog života i novog sveta! Ne znam da li je Cvajg sebi kađa postavljao pitanje rešavan“a ava iva pzoblema. Da ga je postavljao verovatno bi morao uvideti da se novi svet i novi Život ne može izgraditi jednostavno kao na= stavak s'arog, Formirati novog čoveka znači zatreti u niemu sve ono što se staro | negativno natmležilo kao nasleđe starog sveta koji izumire. Svakako je taj prelwz iz staroga u
„novo dugotrajan i zahteva mnogo žr-
tava. Jedna od tih žrtava jeste i ograničavanje mnogih ličnih slobođa, mmogih dobrovoljnih i neđobrovoljnih odricanja. To Stefan Cvajg, ma da napređan književnik, i njegova generacija nisu mogli shvatiti pa ni priznati. Njima je iznad avega bio kult ličnog Ja i s njim povezane lične slobode, Iz tog ištog razlaga je i Amndre Žid po svome povrafku iz Sovjetskog Saveza napišao svoj poznati pašikvil. Stefan Cvajg takav paskvil nije napisao, U Sovjetskom Savezu je bio 1998 pgođine prilikom „proslave Btogodišnjice rođena Lava “'Tolstoja. Svoje utiske i doživljaje u Sovjetskom Savezu, u kome je proveo četrmaest đana, opišao je pod karakte-
~
rističnim naslovom »Sunčani zaton« '
Razume se da ga je život u Sovjetskom Savezu &vega 9rožeo. Živeo je u stalnom zanosu. Naročito &u ga zadivljavali sovjetski liuđi. Poneke stvari su njegovom razmažemom zapadnjačkom ukusu izgledale naivne, a neke su ga čak i odbijale, Ipak on sam priznaje: »Moram priznati da sam u ',„vesnim trenucima i sam dolazio do toga da postanem himničan i da še odtiševim kod tog odđuševljenja. Što nisam podlegao tom očarawajućem opoju, imam đa zahvalim svojoj unutrašnjoj moći, a još više mekom neznancu, čije ime ne znam miti ću pa ikad saznati«. Tai mu je »fieznanac«, po svoj prilici neki e&tudent, kod neke svečanosti prilikom opšteg pozdravljanja i grljenja gurmuo.u džep pismo na francuskom jiegziku u kome gn je upozoravao đa gleda i vidi samo to šta mu pokazuju, da šluša i veruje šamo to što mu primpovedaju i govore, jer đa ne smeju povoriti one što misle, te đa i njega posmafraju i prate nn svakom koraru, zato nek ta pismo ne pocepa već neka ga spali... I to pismo je bilo đovoljno ne samo da ne postane »himničan« i da se ne »oduševi«, nego je očigledno bilo i uzrok što ga »ruski ehksperimenat«e nije prožea verom u uspeh epohalnih napora nsovjetskih ljudi, ma da. on to sam igričito ne kaže. Iz Sovjetskog Saveza &e vratio »pascepljen«, Zato nije ni napisao paskvila kao Žid, već ie ćutao. Sam kaže da je napisao samo nekoliko kraćih članaka, Baš ta rascepljivošt, ta skepsa je suviše karakteristična za mnoge značajne i napredne ljude Cvajgavog kova i generacije, kojinfa je kult lične slobođe diktirao njihovu apolitičnost, smućavao im pogled na najvažnije i najsudbonosnije događaje u svetu i onemogućavao im doslednu političku orijentaciju, Usleđ toga su mnogi od njih u trenutku kad je došlo do su"bonošne odluke izgubili tlo pod nogama i nestalo im je daha. Među njima je bio i Cvajg.
Među najzanimljivije ođeljke u ovoj knjizi uspomena spađaju oni u kojima "vajg ocrtava portrete ma– čajnih evropskih. savremenika. Autor majstorskih karakteristika u »Građevinarima švetfa«, karakterističar Fušea, Marije Antoanete, Marije Stjuart i drugih biografskih romana, postiže i avde svoje umetničko majstor= stvo, S mlađalačkim divljenjem crta portret 8vog nešto starijeg druga Huga fon MHofmanštala koji je već kao petnaestogodišnji dečko pisao štvari pune umetničkog savršenstva i Živoime zrelošti, A kako suptilmim tonovima je naslikan eterički lik pešnika Rajnera Marije Rilkea, autora lirske paeme »Spev o ljubavi i smrti! Srdačnom iskrenošću je opisana čista čovečnost Romena Rolana, kome je Cvajg još ranije posvetio opširnu studiju. Kiparskim zamahom je isklestna figura i stvaralačka zanesenošt TBiodenova, Kongenijalnim razumeva~' njem je izrađen portret pesnika him“ ni Verhavena, koga je Cvajg majstor“ Ski prevadio, i mračnog Džemsa Džojsa, dok je oštrom kritičnošću pretresen manje značajni Gilbo, koga je talas Prvog &vetskog rata podigao dotle đa kao urednik lista »Demain« postane Lenjinov prijatelj, zabavan je i duhovit razgovomi dvoboj izme-
· đu Velsa i Šoa; & velikim Kkritičkim
pietetom je ocrtam Sigmund projđ;i svež i neposredan stoji pred nama Mafltsim Gorki prilikom VOR VOR susreta sa sovjetskim mornarima U Sorentu. Bogata je slikovita galerija slika i likova ličnosti koje su for”lrale evropski literarni i idejni lik neposređne prošlosti a neke ukazivale i na budućnost. Zato je Cvajgovo pošlednje delo istinski đokumenat prošlosti, izvor koji zaslužuje da se prouči. Taj dokumenat je slikoviti mozaik doživljaja i ličnosti, na čijoj se pozađini agleda neverovatno avetinjska tragedija jevrejskoE rođa Uu prošlosti.