Književne novine

JOŠ JEDNOM O FILMU

bratstvo slovenačkog, hrvatskog i ita- |

i i

STRANA 4

(Nastavak &a treće &trane) ja ne može baciti »niti najmanje rđa-

vu sjenku na položaj i zvanje kome”

sara«. Međutim, nije, važno koliki je

at slabog prikazivanja politićKO KOiBRara u filmu, već to da mi " mnogim našim filmovima, sa izuzet-

donekle, »Zastave«, imamo neu” vjJerljivo i površno prikazane političke komesare. I umjesto da se zamisli nad ovom primjedbom, Afrić „poštopoto

nastoji da odbrani svoju koncepciju,

ako već ničim drugim a ono bar teorijom o »hiljađitinkama«. A mi na konkretne »hiljađitinke« gledamo tako da su one za nas politički komesari, pretstavnici Partije, a ne aritmetika i procenti., I nama, gledaocima naših filmova, bilo bi daleko draže, ako već mora biti promašenih »hiljaditinki» a nužno je, da ih, izgleđa, još bude u našoj, relativno mlađoj, kinematografiji — da se naši trudbenici filma bore da one odu na račun raznih barskih pjevačica Nineta i, po mogućnosti, drugih ličnosti sličnih njima, Da te ne bismo opet krivo razumjeli, moram istaći đa mi ni u kom slučaju ne insistiramo samo na detaljnoj obradi pozitivnih, i, u vezi s tim, na površnom prelaženju preko negativnih likova u umjetničkom filmu, Ali, kad je Afrič već potegao pitanje upropaščenih »hiljaditinki«, mi odgovaramo šta bi nama uvažavajući tu činjenicu, bilo draže,

Lik Italijana u filmu »Barba Žvane« kao tipičan za datu situaciju i uslove — pripadnik partizanskog odre” da, borac protiv fašističkih porobljivača — neuspio je, On je jedini Italijan u filmu, i, prema tome, za gledaoce filma — bez obzira na to da li je to režija htjela ili nije — on je tipičan pretstavnik Italijana-partizana (U svojim primj;edbama mi smo usta” novili da še u filmu pojavljuju dva Italijana | saznali smo da se "adi o Jednom tek u Afrićevom članku Na canovu toga nas je ugpiavnocm, Afrić 1 optužio za »neudubljivanje« u {abulu, ıtd. Koliko je ovo mjesto u filmu jasno neka za potvrdu posluži činjenica da eu je i recemzemt „časopisa »Mladost« i mnogi gledaoci takođe u njemu vidjeli dva Italijana).

A da on nije pretstavnik onoga što treba da pretstavlja, to je jasno svakome ko pogleđa film i koji poznaje najelementamije stvari o našoj narodmooslobodilačkoj borbi. Italijan o vakav kakav je dat u filmu ne samo đa nije tipičan Italijan-borac naše Narodnooslobodilačke vojske, nego je u cjelini produkt Afrićeve mašte koja je, zaista, bar u ovom primjeru, sa stvarnošću ozbiljno zaratila, Borbeno

ANE“

lijanskog naroda u Istri (koje bi sva” kako u konkretnom slučaju trebalo i moralo da bude jedna od jačih niti u tkivu umjetničke istine o Italijanupripadniku NOVJ) u filmu se ne da ni naslutiti i, mi mislimo, da je ovo jedna od uočljivih idejnih slabosti »Barba Žvane«,

Mi smo na početku istakli da ovaj napis ne pretenduje na ocjenu filma u cjelini, i, u tom sklopu, njegovih pozitivnih i uspjelih dostignuća, kojih, bez sumnje? ima dosta, A kad kažemo da fim »Barba Žvane« ima uspjelih dostignuća, to nije nikakva recenzentska fraza i pravljenje bunkera iz ko" ga treba osuti paljbu na njegove slabosti. Međutim, jedno umjetničko djelo koje pretenduje da, bude uspjelo i kvalitetno — a to s pravom pre” tenduju djela naše kinematografije mora težiti da kao istinski umjetničko, kao istinito i kao umjetničko, zadovolji u cjelini, A film »Barba Žvane«, u cjelini posmatran, nije zadovoljio, prvenstveno zbog pobrojanih slabosti, Mi mislimo da je uzrok ovim slabostima u jednom samouvjerenom prilaženju tematici, u nedostatku ozbiljnog studija materije koju je film — kao okvir radnje — zahtijevao.A to je uvijek bila, i ostaje, potencijalna opasnost da umjetnik padne u grube greške u odnosu na društveno-istorisku sredinu u kojoj djeluju mosioci dramske radnje i koju treba umjetnički odraziti. Niko nije zahtijevao od Afrića da u filmu »Barba Žvane« da Istoriju narodnooslobodilačke borbe u Istri, niti može zahtijevati od naših filmova sa tom tem4tikom da dadu u istoriju uopšte. Ili, film je i sredstvo agitacije i propagande, vaspitanja, ko-

„ djeluje ne samo na osjećanja nego i na svijest ljudi, Radi se, dakle, i o vaspitanju masa, konkretno, o širenju istine o našoj narodmooslobodilačkoj borbi, o pravilnom shvatanju mjenog karaktera i njenih ciljeva. A ni tu uloga filma nije ni mala ni bezna=čajna. Najzad, treba reći da zahtjevi maše filmske publike neprekidno rastu i sve &u kvalitemiji, a odgovomosti filmskih radnika-umjetnika sve je ozbiljnija i mačajnija. Za naše napore na polju kinematografije nije, zbog toga, za potcjenjivanje konstruktivna kritika naših dosadašnjih filmskih ostvarenja, pa makar ona dolazila i od o” bičnih gledalaca,

Pukovnici Joža SROČILIC Savo VUKELIĆ Andrija, TUS potpukovnik Nikola PAVLETIC

„Povodom jedne nove k

(Nastavak sa treće strane)

je toga priloga nema uz koncept mitropo» litovog pisma Gagiću koji se čuva u Cetinjskom arhivu i koji je Vulsan objavio. Latković ı svome članku ipak priznaje da sam ja, ukoliko mu je poznato, zaista prvi objavio pomenuto mitropolitovo pismo u cjelosti (to jest sa prilogom), a zatim dodaje ove za niegove pogleđe na nauku vaŽne riječi: »Jesam li ja obavezan da kažem ko je to pismo prvi put objavio kada se ne pozivam na Dragićcevićeve »zaključke« nego na ono Što je vladika Petar rekao u tom pismu? Ja mislim ne samo da nisam bio obavezan, nego da to ne treba činiti uopšte...«

Laticović dalje pretpostavlja, đa može biti »inkriminisan« i datum Milutinovićevog dolaska u Crnu Goru. Ni ovdje se nije Latković prevario. Pošto je naglasio da sam »teškom mukom.x« i »navodeći glomaznu literaturu« došao do zaključka da ie Sima Milutinović došao na Cetinje 25 septembra 1827 modine, Latković produžuje svoje izlaganje ovako: »Radi se, naime, o tome da je Petar u jednom svom pismu označio kao datum Milutinovićevog dolaska 5 oktobra po novom stilu, a u drugom 25 septembra po starom (oba pisma su objavljiena još 1927 godine), i treba se odlučiti za jedan od ta dva datuma, jer u jednom od ta dva pisma je očevidna greška za jedan dam. Mene nije stalo mnogo muke da se odlučim za 25 septemba?r...« kaže Tl,atković, pa navodi da je to urađio ma osnovu dva podatka koja ja nijesam na-

veo u svojoj inače »glomaznoj literaturi«+”

o ovome pitanju. Iz Lalwovićevog članka se' doista vidi, da ga »nije stalo mnogo mu-– ke da se odluči za 25 septembar«, jer da je i malo o tome razmišljao, viđio bi, da 25 septembar pa starome odgovara 7 oktobru po novome kalendaru, te između ta dva datuma nije »očevidna greška za jedan dan«, već za dva dana, Da je još malo razmišljao o »glomaznoj literaturi« koju sam naveo u napomeni o Milutinovićevom dolasku na Cetinje vidio bi i to, da mitropolit Petar nije nigdje naveo »datum Milutinovićevog dolaska 5 oktobra po novom stilu, kako je ranije mislio Vuksan (Zapisi I, 175 1 TX, 257 i 26%, a sada opet misli i Latković. Tu se radi o drugome, a naime da je mitropolit Petar svojom staračkom rukom omaškom iMpisao »P-i« mjesto »ž5-i dem istoga čislenija«, misleći tu na 25 septembar po starom „kalendaru, a ne na 25 oktobar po novom kalendaru. Latkovića kako sam kaže, »nije stalo mnogo muke« da se odluči za 2?5 septembar, a ja iskveno priznajem da me prilično muke stalo dok sam utvrdio o čemu se radi kađa mitropolit Petar piše 29 septembar po starom a 11 oktobnr po novom kalenđaru „kotovskom kapetanu Pajtoniu da je Milutbinović došao na Cetinje »u prošlu nedelju na uru noći, to jest 5-I den istoga čislenija«, dok ruskom ·Rkonsulu Gagiću piše u oktobra mjesecu (pismo nema datuma) da je Milutinović »minuvšega septembra 25-i den doša« (Zapisi knj. I, str. 177 i 178). Što se mogu složiti sa ?5-im septembvom, kao danom' Milutinovićevog dolaska na Cetinje, podaci koje Latković navodi u svome članku (iz Ivićeve Građe i Skerlićeve Jstorije), koje Je, u to sam potpuno uvjerem, tražio poslije izlaska iz štampe moje knjige o Njegošu, to je dobro, ali će i Latković morati primati đa se mlje tako lako odlučiti za jedan precizan datum kod ovakvih neslaganja i kada i sam Milutinović nije znao kojih je datuma. bio na Lovćenu, već u svome originalnom pismu piše mitropolitu Petru negdje sa Lovćena i to pismo ovako datira: »U pustinji ne znam koga čisla 1R27 g.#«(Istoriski zapisl za septembar-oktobar 1948, 201—?20?, i Članci o Njegošu, 50). „Priznajem još 1 to, da sam se za 25 sep_ tembar potpuno odlučio tek kađa mi je _ došlo do ruku originalno pismo Pefra 1 Gagiću od 6 oktobra 1827 gođine, od koga se u cetinjskom arhivu sačuvao samo nedđatirani koncept 1 koje je đavno objavio Dušan Vuksan (Zapisi I, 17), U tome ori-

+. ŽŽ.

- RNJIŽEVNENNOVINE

Web +

Rani pismu Petar I kaže, da je Milunović »25=go čČisla prošloga septembra ov=de doša«. Ovakvo moje postupanje je, možda, vezano za moje »apsoluti:ziranje arhivskih pođataka«, što je, po Latkovićevom shvatanju, moja »negativna “#strana«, mo Latiović može biti zadovoljan što on bar za datume ne »apsolutizira, arhivska dokumenta«, jer u njegovoj knjizi o Njegošu nigdje nijesu izjednačeni datumi, već su neki po stavome a neki po novomexstilu, prema tome kako ih je našao u raznim djelima i raspravama (up. na primjer, dđaftume na stranama 16, 25, 40—49, 83 itd).

"Iznenađulu i dalja Latkovićeva »nagađanja« na koja. sam pitanja mogao misliti u svojoj kratkoj napomeni uz, članak o Njegoševom školovanju, jer u hastavku svyoga članka Latković piše: »Dramićević mi, u nešto blažoj formi, zamera da sam »koristio« i neke druge njegove članike. I tu se, očevidno, radi, o nekim datumima, jer se moja tumačenja pojava o kojima je tamo reč razlikuju od Dragićevićevih. Da ne bih zamarao čitaoce, reći ću odmah da snm

do godine zidanja Biljardđe (1838) došao, ·

pored ostalog, na osnovu pisma kapelana Oreškovića Vuku Karađžiću (»Prepiska« VII, Beograd 1513, str. 480). Da je Njegoš bio u Beču 5/17 februara, kađa je sahranjen Puškin, Dragićević je našao u. jednom dokumentu koji je objavljen još 1910 godine i čovek se mora u čudu pitati: po kojoi logici, na osnovu čega može mislili da za to ne zna niko sem njega?!+ Teško je pogođiti na koje se jzvore odnose Latkovićeve riječi »pored ostalog«, RBli se iz njegove rečenice mora zaključiti da mu je za godinu podizanja Biljarde bio glavni izvor Oreškovićevo pismo. No da se na osmovi' toga pisma nije mogla utvrditi godina *zidania Njegoševog dvora jasno je svakome ko se interesovao Njegoševom epohom. U

pomenutom Oreškovićevom pismu od 8/2 -

novembra 1837 godine, koje sam i ia naveo u svome članku o Biljarđi, nalazi se i ova rečenica: »U Crnoj Gori mnogo se radi i posluje; na Cetinjskom polju delaće se na proleće. kuče za Senatore i jedna za škoJlu, i sad se već kamenje zato pripravlja«. Doista je suviše naučne smjelosti kada se ova rečenica iz Oreškovićevog pisma smatra za najsigurniji podatak o gođini zidanja Biljarde i da se na osnovi ove rečenjce može, bez ikakve ograde, kazati: »Odmah naređnog proleća, 1838, Njegoš je 5aviđao čuvemu Biljarđu, prostranu zgradu u blizini '·manastira...«” (str. 74 Latkovićeve knjige). Da je ova rečenica iz 1913 g; Objavljemog OrešRcovićevog pisma bila đovolina za rešenje pitanja o godini podizanja Billarde, kakotvrdi Latković, zar bi, na primjer, d-r Vladan Đorđević tvrdio 1927 pg. da je Piliarđa podignuta 1847 godine (Crna Gora i Austrija 1814—1894, Reograd 1924, str. 49), zar bi dugogodišnji cetiniski profesor i direštor gimnazijie Lazo Poapović tvrdio 1927 g. da je Biljarđa pođigmuta »tek poslije 1842 godine« (zbornik Cetinie 1 Crna 'Gora, Beograđ 1927, str, 31), zar bi dugogodišnji naučmi radnik Petar Šobalić pisao 1928 godine u Stanojevićevoj Enciklopeđiji da je Njegoš 1847 E. »sazidao sebi konak« (Enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, kodđ riječi Cetinje)?

Tačno je Latkovićevo tvrđenje da je još 1910 godine bio objavljen dokumenat iz koga se vidi da je Njegoš bio u Beču 5/17 februara 1837 godine, no ništa to nije smetalo đa se prilikom proslave stogodišnjice Gorskog vljenca tokom 19047 godine objave i više puta preštampaju nekoliko članaka u kojima se tvrdilo ,da je Njegoš vidio pogreb velikog ruskog pjesnika Puškina, što mi je i dalo povod da napišem članak Njegoš nije mogao vidjeti mrivog Puškina (članak sam napisao još u mjesecu julu 1847 g.,.ali je prvi put objavlien tek u Istoriskim zapisima za septembar-oktobar 1947, &tr. 219—225, i Članci o Njegošu, str. 112—117). Kađa je Latković znao za Ovaj dokumenat koji je objavljem još 1910 godine, zašto onda bar uzgređno ne mapomen!1, »ne precizirajući đatume«, u svome članku o Niegoševom životu u Borbi od 8 juna

BOT f8B50P|SE | USTOME

TRI DVOBROJA „NAŠEG JEZIKA“

Časopis Naš jezik dovoljno je poznat po svom značaju i svojoj ulozi koju je imao pre rata. Posle mnogo iščekivanja on je naštavio izlaženje, S pravom se može očekivati da će nastaviti svoj rad na svim dobrim putevima koje je davno obeležio, utvrđio ili samo označio, I više od toga: treba očekivati da on postane priručnik svima koji #e bave pitanjima jezika, koji se bave knjigom..koji pišu. Na to nas u=pućuje i to što ga izdaje Institut za srpski jezik Srpske akademije nauka, a potom što su mu u Uređivačkom odboru prof, Belić, Elezović, „Aleksić, Bošković i drugi.

Časopis u ova fri. đvobroja već sadrži toliko korisnih stvari da bi trebalo o njima progovoriti i preporučiti osobito našoj omladini, srednjoškolskoj i univerzitetskoj, koja bi trebalo da bez obzira na struku i specijalnost sve više pažnje poklanja svom jeziku, njegovoj čistoti i lepoti, njegovoj jasnoći, potom ne manje pravopisu njegovu.

Prva dva dvobroja kao da su probijala led. Kao da je teško išlo sa 5zradmjom, Ponovila su se gotovo ista imena. I to gotovo samo iz Uređivačkog odbora. Treći je dvobroj i u tom pogledu bogatiji: petnaestak &aradni! ka! Samo, moramo spomenuti: broj &aradnika nije u srazmeri s vrednošću priloga, Gotovo da čovek pomisli da 8e više polagalo na kvantitet nego na 'Kkwalitet. A to ne bi smelo biti. Ta Be osobina ipak zapaža i u druga dva dvobroja, Ono osobito u nekim člancima koji bi trebalo da imaju više o-

· baveštajno-poučan karakter, jer je ja-

#no da časopis treba da ima svoju najodaniju čitalačku publiku u omladimi, u vetu koji traži hitna, jasna, prosta i, razume se, naučna obaveštenja o pitanjima jezika i pravopisa. Ne bi smelo biti da čovek kojj želi đa se obavesti zašto je šta u jeziku ovako a ne onako mora pročitati čitavu učenu ili vrlo često razvučenu raspravu sa svim opterećenjem različnim izvorima, pa da ipak na kraju krajeva opet ostane na istom mestu na kome je i bio. Ili: ne bi trebalo davati preopširna razlaganja stvari koje su vrlo jašne: analizovati pitanje koje se može kratko

| objasniti, Neće stvar ni u naučnom po-

gleđu mnogo dobiti navođenjem razlHme literature, ali će u praktičnom

. emisk}u mnogo izgubiti, neće biti ođ one

korjsti kako bi bila kad ne bi bio kao

· neki cilj da še napiše opširniji članak. Još kad se &tvar nadugo i naširoko

pretresa na pefnaeštak strana, pa se

ipak na kraju krajeva ostavi nereše-

na, tj. istakne se da može i ovako i

i · onako, đa je i jedan i drugi oblik više

ili manje uobičajen, da še oba oblika mogu upotrebljavati, — prosto nije jamo šta je pisac htco!

- Rekao bih da se mora voditi više

Ž računa i o predmetu koji se pretresa.

_ tam, pa da mu ipak nije mesto u ovom

Može on biti i vrlo učen i vrlo kori-

časopisu, Takav je čkanak O izdaVYanju Luče mikrokezma u posiednjem dvobroju, Iako pisac malački pretresa postavlieno pitanje i s oštroumnošću dolazi do zanimljivih zaključaka, pretpostavki i predloga, ipak je i samo pitanje i sve što se u članku iznosi više čisto Kknjiževno-istoriskog, bibliografsko-književnog karaktera nego jezič“ kog. I šteta je čak što se ovakvi radovi ne nalaze u časopisima ili uopšte u izđanjima gde im je mesto. Ovde se nekako osećaju kao zalutali, odlutali... U trećem je dvobroju i nekoliko priloga koji ne osvetljavaju ništa (kosir, snijeg, dublijer i sl.). Ako se postavi da je časopis namenjen izdavanju leksičke građe, onda je druga stvar, Ali on ima sasvim drugu namenu,

Kako je ovo časopis koji pretresa pitanja jezika i pravopisa, potrebno je da on sam bude očišćen od svih neujednačenosti i u pogledu jezika i u pogledu pravopisa, Ako se i dopuštaju dvostruki oblici, časopis ne bi trebalo da dopušta i da daje mesta svim tim neujednačenostima. ma bile u neku ruku i pravilne, Tako isto i u pogledu interpunkcije, Tako ovom časopisu pada u deo časna zasluga što je postavio to pitanje i rešava ga teoriski kako treba, on ga praktično ne primenjuje u svim svojim a&tvarima. Sve te neujednačenosti — jezičke i pravopisne — otežavaju i smetaju onima koji zžele da se na primeru nauče, Tu ima i takvih grešaka koje menjaju smisao. A toga ne bi smelo biti. Još kad uzmete da časopis popisuje i ispravlja stvarne, jezičke i pravopisne greške, a mnogih nema, — čitalac, osobito manje obavešten, može misliti da je pra• vilno ono što je pogrešno, I onda dejstvo je suprotno onome koje se že-= lelo, Ima i ponovljenih nejasnoća, Ima i nesklađa, što sve smeta pravilnom razumevanju. Da se ne bi pomislilo da se to uopštava i oštro uzima, navodimo samo nekoliko primera: za to (3), Narodna vlast (6), za to (9), Juriše s njim i dijelj i tugu, i hljeb i slavu (11, 12), Prve dve rečenice pretstavljaju celinu i poslednje dve, ostale su u nabrajanju (12), Nije mene care opravio da ja pijem na Leđanu vino (16)... da što loše bjesedio nisam (21), izvesnih (mesto iznesenih, 21), kao god (m, kđaogod, 25), šta više (m, štaviše, 27),... čije čojstvo i junaštvo je nepismeni i slavni vojvoda.. (m, čije je čojstvo..., 29), šta više (31), juli (46),.. vide &se više nijanša (49), nepravilno se uzima da se ne može upotrebiti jeđan puta (63; jedan puta devet, jedan puta sedam i sl.), na više se mesta i u različitim člancima uzima sklop »radi se«, »ne radi se«, ne beleži se zapeta tamo gde je neophodna: To mislim neće biti teško shvatiti (64), Ali je mislim i ovo šire objašnjenje... (65) i na drugim mestima; lice koje vrši glagolsku radnju nad &ubjektom (06), zviždukati: zviždućući (m. zviždučući,

kao rikati: ričući, pučpurikati: pučpuričući, 69). čistoća (jezička, 90), spoljašnjost (03), na dohvat (87, alj napretek 96), zastakljivanje i zastaklivanje (96, 97), čistoća jezika (100), učiteljevati (101), uz neke glagole uz koje osnovno značenje ovoga oblika bi moglo biti dvojako shvaćeno (108), Mi ovde ne navodimo najočitije slovne štamparske greške, ma da je i među ovima &va-– kako vrlo veliki broj štamparskih, ali to ipak ne umanjuje odgovornost za nepažnju. Isto tako izostavljam i druge slučajeve o kojima bi se moglo distutovati, Osobito nedoslednosti u intezpunkciji, Reklo bi se da je zamerki više nego što je trebalo, Sve ovo ne umanjuje vrednost lista uopšte i njegovu značajnu ulogu koju je

odigrao i koju ima da odigra, On je, ·

kako nam se čini, jedini naš časopis koji potresa na osobit način jezična i pravopisna pitanja, Stoga se od njega mnogo ne očekuje, Stoga neka je dopušteno da istaknem nekoliko rađova koji i ova tri broja čine prosto drago” cenim.

Članci prof. Belića, kao i sve njegove stvari uostalom, od onih najvećih do sitnih beležaka i odgovora na postavljena pitanja, ustvari otkrivaju poneku novinu, rešavaju katkad čitav problem, stavljaju često toliko pitanja na diskusiju. Njegovi su prilozi i obimom, i značajem, i materijom, i problematikom od prvorazredne važnosti. Od značajne studije O stavljanju zapete, kojom se ukazuje na nove i logične mogućnosti, na ]ogičnost logičke interpunkcije, preko analize primera svakako ponekad vrlo suptilne analize; dalje: ođ izvanredne vrednosti Napomena o današnjim zađacima Književnog jezika, koje su pune raznolikog i važnog materijala za orijentaciju i stvaranje zdravog pogleda i izgrađivanje jezičkog osećanja i ulcusa; koju bi stvar trebalo da pažljivo čitaju (ne: pročitaju!) mnogi naši pisci, mnogi naši mladi ljudi od knjige i pera, upravo svi; od članka O složenicama, — pa do sitnih beležaka i tumačenja u evim brojevima (što je radio i u staroj seriji), — sve to daje za sebe priloge od značaja bez kojih se ne može misliti ni govoriti o mnogim jezičkim pitanjima, — Tu je potom članak prof, Boškovića Priđevi tipa orači, specijalan, naučan, rađen šavesno, na uporednoj osnovi, on prefstavlja lep prilog nauci o jeziku, Zbog stroge stručnosfi rada svakako bi bilo bolje da je ostavljen za koji naučni časopis (Filolog i sl.)., Ali je Naš jezik time samo dobio, ma ga čitali +, sami stručnjaci. Drag. Živković je dao dva priloga. Mi osobito ističemo članak Prevodilački rad i pitenja jezika, Pisac je s oštroumnošću izneo svoje odista u svemu pra= vilne opaske i shvatanja u pitanju je* zika i prevodilačkog rada. On je sam osetio sve te teškoće i dajući nekoliko odličnih prevod; pokazao ne samo da

dobro znn feorjksku tramu, mego isto tako da ume reševnti teška pitanja prenošenja misli, osećanja, opisa iz jednog jezika u drugi, Ovaj bi članak trebalo da čitaju mnogi naši prevodi oci, Tada bi uvideli da prevodiocu nije dovoljno čak ni besprekorno znanje jezika s kojeg prevodi nego isto toliko (katkad i više) i jezika na koji prevodi. U članiku su obuhvaćena raz” lična pitamja: leksika, morfologija, sintaksa, atil, U njemu će nači dosta korisnoga i svi koji rade u različnim ređakcijama listova, časopisa, izđavačkih preduzeća... — Treba istaći i dva malena po obimu priloga K, T, To su lepi primeri kako se na malo prostora može dati dobra stvar. Kad bi Naš jezik davao više ovakvih priloga, bio bi i raznovrsniji i zanimljiviji,

Naš jezik treba da umnoži, da razvije rubriku jezičnih pouka i da razmisli o predlozima saradnika Živkovića (224—295), koji su umesni,

Ostali su prilozi, većinom, korisni. Oni osvetljavaju ·„različna pitanja i mnogo će koristiti čitaocima. T'u se lepi prilozi Markovića, Milanovića, Mićovića, Kićovića, EKlezovića, zanimljivj članak Sv. Predića (o refommi naše rukopisne ćirilice) i drugih, Razume se, i neki saradnici, kao Banašević, svojim prilozima čine čast časopisu, ali su, kao što je rečeno, izvan njegova okvira.

Sve ovo što je rečeno o prvim brojevima časopisa Naš jezik treba da znači jstinsku želju da časopis bude takav dada mu se ne može prigovarati. To je već,knjiga 'koja stiže u daleke krajeve naše zemlje, koju čitaju naši studenti i naša omladina, naš pismeni svet uopšte, ali tako isto i naš obrazovani svet. Stoga Naš jezik treba da bude sa svake strane na visini, On je u stanju đa &e oslobodi svih nedostataka, đa razvija saradnju, đa bude obilatiji, sadržajniji, raznovrsniji, Što se može praštati dnevnim listovima i drugim čašopisima, ne može se praštati i Našem jeziku, Ovo ne ni po na= meni, ni po saradnicima, ni po materiji koju pretresa i obrađuje. On je već

zakoračio snažno i treći nam dvobroj ukazuje na širenje saradništva i na veću raznovrsnost, Samo: što više raz nolikosti, aktuelnih pitanja, stvarnoga života, živog jezika... S tom željom svaki naš čovek od knjige očekuje da mu Naš jezik buđe priručnik. potrebna knjiga. A on to može biti, — I neka ne zaboravi školu, jezik u školi, U ovakvoj oskudici u udžbenicima on to postaje u našoj školi. A tu ima toliko pitanja, samo ih treba zahvatiti, pretresti, objasniti. I to je jedna od dužnosti Našeg jezika, Razume še, — i ne

zadnja dužnost... l M. BR. LALEVIĆ

~ . / 48 |

ik ~

010947 godine da Njegoš nije, Nj tvoati Puškinovoj santa. kada se. ef od mjeseca [ebruara te godine pisalo o me u našim časopisima i novinama? MK profesor književnosti na. Pilozofskom SN kultetu n Beogradu on je bio i dužan ; to uradi u jednoj prigodnoj Njegoševoi biografiji, ali u njegovome članku u Bor : nema o tome ni riječi, već samo piše ovo:

»Kada' je 1837 godine po arıugi put putovao u Rusiju, pre nego što mu je dogvoljeno da dođe u Petrograd, morao je izdržat neku vrstu epitimije u PSsMovi...« Sam sobom se nametao otprilike ovaltav nastavak ove Latkovičeve rečenice: »...ali je on 98 bio u Beču kada je izvršena Puškinova šahrana, te nije mogao vidjeti i i ' kako u nekim skorašnjim člancima piš Ga no Latković to nije uradio, iako je još 1510 godine bio objavljen pomenuti dokumenat! i Moj] članak o Njegošu | Puškinu obiavlijen je, kao što sam već naveo, U 81 riskim zapisima za septembar-oktobar 1948 godine. Pošto sam naveo razna dokumenta o Njegoševom bavljenju u Beču krajem januara i početkom februara 18357 godine, ovako sam rezimirao svoja izlaganja:

»Njlegeš je, dakle, otputovao iz Beča 7? Rusiju u subotu 6/18 februara 1837 godine. 15/97 februara, tj, deset dana, poslije Puškinove sahtane, Njegoš le došao tek do Varšave. O Puškinu je poznato iz istorije ruske knjževnosti, da' je 27 Januara po starom kalendaru (8 {februara po novom) imao dvoboj.. u kome je smrtno ranjen, ali ie živio još dva dama i 20 januara (10 februara) je umro... Iz navedenih podataka jasno izlazi, da»jJe Njegoš bio još u Beču, kada je 5/17 februara 1837 gođine sahranjen Puškin u Svetogorskom manastiru... svjatogorski Uspenski manastir uđaljen je od Pskova 115, km. na jug«. ; )

Pola godine dana poslije objavljivanla moga članka izašao je iz štampe TatkKOVićev članak Njegoševa posveta »Ogleđala srpskog« Puškinu, u kome sada, nema pomena o »nekoj vrsti epitimije« u Pskovu, već Latković doslovno kaže slijeđeće:

»Iz Beča: je Njegoš otputovao za'Pskov 6 februara (po starom) 1837, godine, dakle istoga 'dana kada je u Svetogorskom manastiru blizu Pskova bilo sahranjeno mrtvo telo Puškinovo« (Slovensko 'Đratstvo za mart—A.pril 1949, sfr,| 1929). U svojoj knjizi o: Njegošu Latković, je malo, pre: tilizovao ovo mjesto jz Slovenskog. bratstva, te sada !taj novi tekst glasi: »U Petrograa je Njegoš stigao 18 mala 1837 godine. Prema tome Njegoš nije mogao brisustvovati sahrani Puškinovoj, koji je bio smrino ra-

njen nm dvoboju ?7 januara, umro 239 janua ·

ra, a sahranjen 6 februara 1937...a (Str. 71), Samo bi Latković mogao ođgovoriti na pitanje: što će ovoliko »preciziranje« ı u članku iz 19492 godine i u knjizi Iz 1949 godine, a ne i u članku iz 1947 godine? Kao 'profesor književnosti trebalo bi dati i obiašnjenje · one. crtice između riječi »Pskov« i datuma »6 febrmuara« u navedenom citatu iz Slovenskog bratstva, kada |e još 1910 godine bio poznat'dokumemaf, iz koga se vidi »da je ·Njegoš bio u Beču 5/J17 februara, kada je sahranjen Pučkin“? Da bi u svome tekstu imao bar nešto novo, Tiatković je, naveo 6 februar kao dan Puškinove sahrane, koji ja n!jiesam prihvatio, jer sam skoro u svima Puškinovim biografijama našao 5 februar kao dam sahrane. No taj đatum ne mijenia suštimu bitanja, ali mi se čini da je trebalo bolje stilizovati navedeni citat u Latkovićevoj knjizi, jer, koliko ga ja razumijem, iz njega bi izlazio da je Puškin gahranjen.u — Petrogradđu. :

Mislim đa sam o glavnim pitanjima, koja je sam Latković proglasio kao »inkriminisama«, dovoljno kazao. No moram se ma» lo zadržati i na još nekim Latkovićevim primjedbama, ali samo najvažnijim. Naročito bih htio da naglasim, kako Latković citira neka mjesta iz mojih članaka. Tako, na primjer, on kaže: »Naročito bodu u oči i vređaju njegove lekcije koje čita svima | avakome«, pa iza toga navodi ovaj moj citat: »Na osnovu ovakvih kontrađikcija u našoj stručnoj literaturi nije se mo= glo doći ni do kakvog pouzdanog zaključika. Ostala je Jedina mogućnost...« (str. 41) da on to pitanje reši«, Tri tačke iza riječi »mogućnost« Latković je svakako namjermo,metnuo, pa je iza njih dodao svoje !iječi »da om to pitanje reši«, mjesto kojih u mome tekstu stoji: »dđa ovu zbrku podataka raščisti neki suvremeni arhivski podatak«. Poslije još nekolika ovakva nepotpuna citata, Laiković navodi citate za koie mu se čini da je tako »preterano reći«, a među njima je i ovaj: »Ovom prilikom nijesam mogao riješiti pitanje, da li su otsečene glave bile istaknute na trebiniskom ili na mostarskom gradu“! Ne znam što je u ovome citatu »preterano«, ali u narednom citatu pretjerao je Latfković. ier je očigledno namjerno iz njega izostavio riječi: »...jer sam o tome našao u Državnam arhivu na Cetinju originalna đokumenta«, bez kojih prva polovina rečenice i može izgledati »preterana«, Latković čak tvrđi da se u: mome pogovoru vidi »nezdravi individualizam i pretencioznost«, a #ž#yzatim kaže 1 ovo: »Uz to ide i apsolutiziranje Brhivskih pođataka ,verovanje u njihovu aDpsolutnu tačnost, pri čemu se zaboravlja da su | ta pisma. pisali ljudi, posmatrajući pojave sa svog gleđišta«. Ja bih, međutim, bio zahvalan Latkoviću kađa bi ukazao pojedinačno na koja dokumenta u mojim člancima misli, kada govori o mome »ap50lutizmu arhivskih dokumenata“, a naročito ako se sjeća onih kcoja sam ja »apsolutizirao« kao što je on ovo mjesfo u pismu Tisanskog paroha Vuka Popovića: »CČeka nam se ovde Guvernator Trestanskij Stadion, veliki prijateli vladike Crnogorskog, zato će i vladika saći ovi dana dolje« (Vukova prepiska VII, 35), koje je Latković ovako iskoristio: »Kađa je Štadion 1846 bio u Kotoru i Njegoš je došao tamo da se sa SVO= jim prijateijima pozdđravi« (str. 83 Latkovi=ćeve knjige).

TLaticoviću naročito smeta što ja često kašem »ja mislim«, »ja sam' uvjerem« i t., sl. i to zove »zastareli, isto tako mezdravi individualizam«, Tačno je da ja često tako kežem, jer ja sebe ne smatram za nekoga vrhovnog suđiju u pitanjima: o kojima je riječ u mojim člancima „već držim da »ua nauci nema autoriteta«, pa mi se takva stilizacija čini pristojnija i skromnija no Latkovićev zapovjednički način saopštavaDJB svoga mišljenja. Om. je, na primjer, tL Slovenskom bratstvu za mart-april 1940 g. objavio već pomenuti članak Mjegoševa osveta »Ogledala srpskog«e velikom pesni-

u Puškinu, koji završava ovom rečemicom: »Eto, u ovoj svetlosti treba gledati Njiegoševu posvetu Ogledala srpskog veli kom ruskom pesniku« (str, 132)! U Poljtici od 5B juna 1949 g. objavljem. je izvod toga članka, koji se opet završava istim rlječima. Jednu glavu u svojoj knjizi o Njegošu završava ovako: »Eto iz tih razloga Njegoš je postao vlađika, iako je on ustva> ri svetovni vladalac« (str. 36) đok iza jedne dalje glave ovako kaže: »U toj svet= losti treba posmatrati činjenicu. đa je Njegoš umešto ruskom prestolonasledniku, Kiš "148 ip Pio aNačoi i Slobođijadom, O-

alo srpsi posvetio # n Puškina...« (str.; 88). eri Aleksandra

Liatkovičev članak u Književnim novina=ma, bar po mome uvjerenju, mnogo je važniji načelno no zbog podataka u rjegovoj i mojoj knjizi o Njegošu, jer je u njemu Latković Iznio, nekoliko avojih načelnih pogleđa na nauku uopšte, Latkovjć je profesor Univerziteta u Beograđu | on je vaspitač našega mlađoga naučnog kadra, pa se hjegoyi pogledi na nauku moraju prečistiti, Za našu nauku opšte, a takođe i za naš mlađi naučni kađar treba siSa o: POR n

ada je pisac jedne naučne | stručne knjige »obavezan da ukazu ljenu THčratuPus, ije na upotreb

2) da li se smije 1 kađa izbaciti W potrebno »beleškarenje ispod iokete, ne

3) da li je plsac jedne naučne &njige du žan da se poziva 1 ha objavljena đoku-

menta, ili samo na zaključke iz tih doku-

menata,

4) a: 160 naučnik, a sor univerziteta, smije navodi niju upotrebljenu literaturu i BO pe RROIER j a i i Over

5) da ]I je »nezdrava tendencija« u hali nauci | nauci uopšte upotreba atičnoj oi

parata, odnosno »gomilanje« bD/fl LR, spod teksta, ill »be eškiranje, ROBA e

ve der HR iKOViGn » 6) smije ]| se pisac Jednoga naučno la 'pozivati u 'diagim svojim PodavBaaL svoje ranije naučne radove ili ne, E %) da li se iugeoslovenmaWi nnučnici moraju dižati opštih naučnih načela, ii Doma. novićevog »Skoči sma 'zsa grma,? i i i | 1j)}a | 7{ }

va dL e

Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beograd, Francuska broj i — Stamparija -»Borba« Beograd, Bardelje J

njige o Njegošu“

fak

tu sahranu,

naročito profe- '

. OJ Ja se ni u jednom od ovih .nač

ianla ne. slažem sa atkovićevini

njem ,pa da ne bi izgledalo da ix je Latkovičev tekst, pošlo on tvrdi da rem

me »načuuu pisanja ima negativnih

a«, navodim doslovno dijelove iz boja, M Bea Latovićevog članka: dva ba »>Pismo.o kome dje ovde reč prvi (dt (0 koliko mi je poznato, u celini objavio je i sta R. Dragićević, Jesam li ja obavezaneab kažem „ko je to pismo prvi put objava hada se ne pozivam na Dragičevićeve aı % ključke«, nego na ono što je vladika P Paa. rekao u tom pismu? Ja mislim ne samo nisam bio obavezan, nego da to ne e ı| činiti uopšte.. Ja sam u toj Knjizi, ROOM || i suviše često. citirao starija pisma i da gu gradu, pa nigde nisam smatrao ON trebno da kažem ko je tu građu prvi 0. objavio. Ja čak mislim da se ne samo u vakvim Wnjigama za omladinu, i uobaO za širi krug čitalaca, nego i u sasvim FRAU nim napisima može i mora biti mn štedljiviji u beleškama ispod teksta tI nim: ibidem, op. cit., Ss. v. itđ., Te bele ispod teksta treba, po mom. mišljenju da služe prvenstveno Za kakva objažnjt a koja se ne mogu dati u samom teksia literatura se, kad je to potrebno, može a vesti i na kraju napisa. Ponekad sa tabli leške, zaista, ne mogu izbeći, kao u pole\ mjikama, na primer, ili u doktorskim dy, zertaoeijama i slično. Ali u našoj naučna literaturi već odavno postoji nezdrava tet dencija da se takve beleške ispod. tekst, namerno gomilaju, đa bi se dao što Ke: učniji« izgled napisu... Nisu kod mas re} slučajevi da se pisac u tim beleškama iN ziva i na samoga sebe, na neko svoja HW. nije delo, Takvo besmisleno »iIbidemičay, stvo«, ako se tako može reći, ismejao. |V još davno Radoje Domanović i, koliko i sećam, duhovito parodirao: »Skoči smj iza grm3a«.,.« } · Latković svjesno i namjerno otstupa ~| svojih »načela« za doktorske ' djzertacila jer njegova dizertacija o Mafavujju (5. mo Matavulj u Crnoj Gorl, Skoplje 1%, ima. 222 strane (bez priloga) i na toljka. strana ima preko 400 (četiri stotine) bilje

' žaka ispod teksta, a ima strana na kojima

i 6 (šest) puta stoji »Tsto«, a to znači šb i moje »Ibidem«, Latković je, dakle, negda bio veliki pristalica »beleškarenje , DO. teksta« i »nezdravog ibidemičarstva«! Mu ni se, ipak, čini, da je to Latkovićevo sha, tanje iz 1940 godine bilo s naučne stran. mnogo zdravije no OVO NOVO iz 1950 godi, ne. Meni se čini čudna Latkovićeva Jop, ha i u tome, što on ikaže da se bilješk mogu navoditi u doktorskim dizertacijama, a ne i u kasnijim naučnim radovima! Za ie stečeni doktorat dovoljan da se kasnijh cijeloga života tome doktoru mora vjer, vati — bez izvora 'i literature?! Da se ovih Latkovićevih »teorija« nijesu drŽžali nagi naučnici ni prije rata ni poslije oslobode. nia poznato je svima koji su pratili i koj prate našu natučmu litcraturu, Radoznalom. čitaocu skrečćem pažnju samo na prvi tom Istoriskog časopjsa, organa Istoriskog in stituta Srpske akademije nauka, koji. j izašao ·iz štampe u istom mjestu i.skom istih dana kada i Latkovićeva knjiga \ Njegošu. U tome solidnom naučnom čas pisu nalaze se sve »načelne« mane boje | Latković pronašao, u mojim člancima Njegošu, a naime mnogobrojine napomehn ispod teksta, Latkovićevo »ibidemičarstvow, pozivanja naučmika ma svoje ranije radovi itd., a nalaze se i razne moje »lične« ma. ne, jer se } tamo često mogu naći ovakvi riječi: Ja sam... Meni bi bilo veoma Ža0,, Iz dokumenata kojima raspolažemo... Pošti

smo ranije utvrdili,..« itd. Ove moje »m ne« Latković zove — Kao što sam već kn zao — »izvestan zastareli, isto tako n

zdravi individualizam«, no zašto se ton bi moglo kazati i za, ove Latkovičeve, ti. ječi iz njegovoga članka u Književnim no vinama« »Ja sam sec Horistio... ja'se čest), pozivam... ja sam,. pah,... ja sam napisao. ja čak mislim.... po mom mišljenju... mo. ja tumačenja pojava... moja shvatanji,, mene nije stalo mnogo muke...a {td,? BH se tiče bilježaka ispod teksta Latković može uvjeriti iz pomenutoa istoriskog soplsa da samo u članku jeđnoga od po matijih naučnih radnika (Gliše Elezović ima 12% bilješke na 21 strani teksta, dok u članu jeđnoga mlađeg naučnog radh! ka (d-ra Bramislava Đurđeva) ima ha! strann teksta 110 biliežaka. Nije ovo novo u našoj nauci, a to je znao i d-=r TL,atkovij koji se koristio raspravom poznatog na nika dđ-ra Poetta Kolemdića o Njegoševo Glasu hwamenštaka (Spomenik Srpska hBkM dđemije nauka kni. XCIV, Beograd 191) \ svojoj knjizi o Njegošu, pa je i tamo vMi) da je na osam i po Strana feksta navede mo šezdeset, 1 pef; biliježaka. Ja. dakle, ml slim da je navođenje izvora i literature mz svafcu važniju činjenicu i za svaki citat na gamo naučno i moralno, no 1 obavezno, ?! i na osnovi postoiečih propisa Zakona 0 zaštiti autorskog prava. | Risto 8. DRAGIČEVIĆ,

PREMIJERA ĆOPIĆEVE. DRAME »MAJOR BAUK U SARAJEVU ~

U Narodnom pozorištu u Sarajevi izvedema je prvi put drama »Majo Bauk« od Branka Ćopića, Za premi jeru ovog domaćeg dela, koje obra

đuje marodnooslobodilačku vladalo je u Sarajevu veliko inter sovanje, i Ćopićeva drama, kao i njegova. ru nija dela, osvetljava veličinu puta ko“ jim su pošli i kojim i damas iđu naši Partija i naš narod u borbi za istinu i pravednu stvar, La Glumci „šarajevskog Narodnog po“ zorišta i prvi ređiteli Vaso Kosgić i vođenjem drame »Major Baul« zabe Ježili su lep uspeh, 73

· BIBLIOGRAFIJA ·

DOTDU,

|| i \ |

Silvije Kranjčević: Izabrane piel predgovor napisao Jovan Popović, izd M »Jugoslovenska Kknjiga« Beograd 1940, 19% nicom, str, 220, cena? i Stjepan Mitrov Ljubiša: Pripovjesti pričanja, predgovor napisao Dr. Vido ković, izdanje »Jugoslovenske njige« Be grad 1940, ćirilicom, W&tr. 260, cena? M. Gorki: Djetinjstvo, preveo U KrkJec, zdanje »Nopok« Zagreb 1950, 8 nićom, str. 306, cena 47 din, }

Mato Lovrak: Vlak u s&nljegu, Pij, sti za djecu, izdanje »Nopok« Zagreb 10% latinicom, Btr. 111 „cena 30 din. IO

Samuil Maršak: Knjiga o knjigama, Pre veo D, Cesarić, !zdđanje a Rodbke Zagreh 190, latinicom, str. 29, cena 16 din. ||

H. C- Andersen: Priče i zgođe, prev! M. Spiz 1 J. 'abak, izdanje »Nopok« ZM greb 1950, latinicom, str. 541, cena 8 i. Fijamengo: Porijeklo | društveni „ loga religije, izdanje »Nopok« Zagreb 19 latinicom, str. 160, cema 17,50 đin._Gotfrid Keler: Tri pravična češljara, eo“ ela Tsidora Sekulić, izđanje »Nopok« BE građ 1950, ćirilleom, str. 121, cena 14 di

ı A...

Redakcioni odbor Jovan Popcvić, Čeđomir Minderovi“ Marijan urković, Ivan „POMŠ Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlijh Janko Donović | Dmitar Mir |

našu zemlju na 3 meseca 35 na 6 mes. 10 din=>- nn gođinu 140 đinara, m Ža. (nostranstvo: na ı meseca 50 ape na 6 mesec) IO0 6«inara i na godinu OM! l 200 dinara. CBR

tul.onlsi «e ne vraćaJu. ]

Broi 'ekovnog račun" ii -306037 Settanshi nh 60 y:

PREIPLATA ZA RNJIZEVNE NOVINE z LOy'f

(