Književne novine
„BARBA
|
ŽVANE.
/
Povodom Mirićevog odgovora na kriliku lilma objavljena u „Marodnoj arm!ji“
· U „Književnim novinama«• od ? marta izašao je članak Vjekoslava Afrića pod naslovom »Neke primjedbe na neke primjedbe« kao odgovor na našu kritiku filma »Barba Žvane« objavljenu u »Narodnoj armiji« od 10 januara, Kako se čitaoci »Književnih novina« nisu mogli upoznati sa na" šom kritikom, koju je Afrić na svoj način shvatio i interpretirao, mi ćemo ge ponovo zadržati na nekim slabostima samog filma, s jedne ,i na Afrićevom odgovoru, s druge strane. Osnovni cilj naših ranijih primjeđaba bio je da ukažemo na neke idejne slabosti filma, koje su došle do izražaja u interpretaciji opšte atmošfere narodnooslobodilačkog rata kao društveno-političke sredine, mjesta i vremena u kome živi i u kome se bori glavni junak filma, Suština naše kritike nije bila uperena na ognovnu zamisao filma: da se umjetnički obrade i dođu na plaknu život i doživljaji jednog starca-pozadinca u Narodnoj revoluciji — iako bi se i o
njima dalo diskutovati — nego na = —
· bradu okoline -i događaja u kojima se
odvija: borba i život glavnog junaka,
na način kako scenarist i režiser »razrađuje« i »vodi« glavno lice filma, kako hamoniziraju glavno lice i okolina i kakvu umjetničku djelaknost i je= dinstvo sačinjavaju, Da se razumijemo i ne sporimo. Mi, ı bez Afrićevih „asnjenja ,znamo, da se umjetiu.c.. može dati Barba ŽZvane a da, pri tome, film ne mora nikako da sadrži istorisku faktogražliju i da u istoriskom ili naučnom smislu bude dokumenat narodnooslobodilačke borbe wu Istri. Ali, ako Afrić sam, trpa u film određene ličnosti i istoriske događaje onda mi ne pravimo nikakav grijeh
kad mu primjetimo da iskrivljavanćje ·
tih ličnosti i tih događaja „samo može da šteti umjetničkoj obradi glavnog lica, U tome je bio smigao. naših primjeđaba, Istina je da Wwmo ih mi malo uopšteno i nedovoljno precizno formulisali, kri· fikujući samo tu stranu filma, ali, mislimo, da one ni u kom &lu'čaju nisu takve da ih je trebalo dočekati na nož, kao što je to uradio
Afrić, i Gi
Afrić, doduše, u svom članku piše i OVO „ •.•. moje gledanje na taj film možda je kritički mnogo strože, samo što moje kritičko gledanje ne ide ni u kojem slučaju ovim pravcem, na koji su mi htjeli ukazati drugovi...«, ali ni riječi ne govori o tome kakvo je i u čemu se sastoji to njegovo »kritičko gledanje«. Umjesto toga, mi vidimo jednu upornu odbranu pojedinih mjesta u filmu koja se, zaista, teško mogu braniti, a tamo gdje mu ni to nije pošlo za rukom, našu kriti-
ku je jednostavno proglasio za sitni- ”
'čarenje, dogmatiziranje i šablon, Uporedo-# tim, Afvjić nam:je-onako, sa Visine, održao. lekciju o .tomc šta je umjetnički a šta dokumentarni iilm,
· protumačio nam šta ustvari mači ri” ječ „prožđrljiv« j drugi slični termini. I da bi stvar bila kompletna, on nam je, na popriličnom prostoru, objasnio pojam /strategije i taktike, posebno strategije i taktike naše Narodnooslobodilačke vojske, Mi zadržavamo .se= bi pravo da ne uzmemo sasvim ozbilj” no ova Afrićeva »tumačenja« i »objašnjenja« i da ne diskutujemo o njima, jer će sami čitaoci »Književnih novina« o tome vrlo lako donijeti sud i zaključak. (Ipak, ako se pažljivo prouče i film i Afrićeva · »objašnjenja« taktike Narodmooslobodilačke vojske, lako će se otkriti njihova &rodnost, jedinstvo, i uočiti kako je scenarist sa pogrešnim shvatanjem suštine ratovanja NOV i partizanskih·odreda u” činio režiseru rđavu uslugu, A. kako je
Afrić i jedno i drugo, to i ova činjenica, 6ama po sebi, objašnjava Dporijeklo pogleda, umjetničke realizacije i tipizacije lica i događaja iz OsloboSlave borbe u filmu »Barba Žvane«), . |
U pismu Margareti Harknes (počet”
'ma filma ustanovi koliko je realna istina, koja &luži kao podloga i građa za umjetničku istinu, zaista pretstavljala tu podlogu i građu, Ako je ta' analiza u ponečem ispala nepovoljna za scenario i režiju filma »Barba Žva” ne«, onđa ima najmanje razloga đa se za to krive kritičari a sama kritika oglasi dogmom i šablonom, Kao što ćemo vidjeti, u nekim, ne baš nebitnim detaljima filma Afrić se nije dosljedno pridržavao ove postavke iz svog članka, čiju pravilnost inače nije potrebno naročito ni naglašavati. Bilo bi potpuno neopravdano zahtijevati od filma »Barba Žvane« da »do u ftančine prikazuje dokumente. rea]ne ili naučne istine« o Barba Žvanu i o onim elementima stvarnosti našeg Oslobodilačkog rata koji okružuju glavnog junaka, konkretno, o partizanskom odredu u Istri, o Italijanima — pripadnicima NOV, itd,, ali je potpuno opravđano tražiti đa film uzme »realnu ili naučnu istinu u široj obuhvatnosti kao podlogu i građu da bi od njih stvorio novu umjetničku istinu«, Međutim, da li je ta poštavka dosljedno, sprovedena u filmu i da li uzeti »realnu ili naučnu istinu... kao podlogu i građu .,. « znači ištovremeno i zanemariti tu istinu, ne. uzeti je u njenim bitnim komponentama, proizvoljno stvarati nešto što nema veze 6a tom istinom, Eto tu, po na= šem mišljenju, leži odgovor na pitanje u kojoj je mjeri film »Barba Žvane« umjetnički istinito odrazio ili nije odrazio (u drugom ili trećem planu, kao okvir radnje) narodnooslobodilačku borbu u Istri. |
Poščnimio sa partizanskim odredom, U filmu viđimo da odred u šumi miruje bez ikakvih borbenih dejstava čeka na naređenje za akciju, Pone-. stalo mu je hrane i gladuje očekuju” ći da će mu je iz Istre poslati. »Šta · ćemo, hrane nema, a moramo mirovati, valjda će nam poslati iz Istre...«, kaže u razgovoru komandant odreda komesaru. Jasno je da zadatak filma nije bio da prikaže život, rad i borbu partizanskog određa u cjelini, niti se to od režije, 8 obzirom na sadržinu filma, moglo zahtijevati, Ona je, prema zamisli scenarija i vlastitom nahođenju, mogla taj život i borbu da prikaže opširnije ili manje opšimo &a= glasno fabuli i osnovnoj ideji filma, ističući one elemente koji utiča na razvoj dramske radnje, na fommiranje likova. A đa li to istovremeno znači da i borbu, i život, i rad — čitav karakter — partizanskog odreda treba tako i u tolikoj mjeri pođređiti đramskoj radnji filma da oni prestanu biti tipični za naš Oslobodilački rat, da se potpuno izvitopeni i unakazi karakter partizanskog odreda? Zašto je partizanski odred u filmu »Barba Žvane« mogao biti osuđen na neaktivnost, na »čšekahnje« naređenja? Koja je to real-
ma istima 'služila scenariju:i režiji fil-
ma kao osnova umjetničke istine o partizanskom određu? Nju bi, zaišta, nemoguće bilo pronaći ni pod mikroskopom., I, najzađ, pitamo mi Afrića kađ on već kaže »da je pitanje ličnosti i karaktera starog frontovca Barba Žvana glavna i jeđina tema tog filma«, otkud njemu na završetku filma tako iznenada i tenkovi, i Armija, i Trst itd., i po kakvoj, onda, logici to pretstavlja. jedino pravinu umjetničku obradu. lika glavnog junaka? Istina, poslije prvih prikazivanja filma, iz ovog klišea ponešto je odbačeno, ali je odbačena „samo jedna činjenica, i to ona koja frapanino udara u oči, dok se oštale nisu mogle izraziti, jer bi še onda mnogo toga izrazilo! .
Ma da to za otjenu umjetničke istine o partizanskom odredu u filmu nije bitno treba reći da su, recimo, u vrijeme u koje se dešava radnja žilma u“ Istri dejstvovala, aktivno i ne-
” prekidno, poređ oštalih naših jedinica,
kom aprila 1888), Engels je, dajući '
kritiku na njenu pripovijetku »Grad·Ska djevojka«, pisao: »Realizam,, po
mom mišljenju osim tačnosti detalja, ~
pretpoštavlja vjerno davanje tipičnih karaktera u tipičnim uslovima. Vaši karakteri 6u doduše tipični u okvirima u kojima ih opisujete; ali nisu u istoj mjeri tipične i okolnosti hoje ih
okružuju i navode na, djelanje«&!), Kur-
ziv naš)
Mi smo se, upravo, u našim primjedbama na film »Barba Žvane« o-
graničili na to da utvrđimo koliko su u filmu dati tipični uslovi u kojima djeluju, žive i bore se jumaci filma, konkretno kol"-o su okolnosti u koji ma djeluju nošioci dramske ! radmje karakteristične i tipične za naš Oslo-
rat. IL. mi smo, pritom, na -
nekoliko primjera “ustanovili da su te okolnosti koje »navode na djelovanje« junake filma često proizvoljno date, iskonstruisane, bez Veze „sa
stvamošću i određenom društveno '
istoriskom. <uacijom. 1, upravo, mislimo da je osnovna slabost filma što se nije vođilo računa o tome, što su elementi Oslobodilačkog rata u filmu krivo, a ponekad i pogrešno, odraženi, Što je često kada je došla u dodir
ša tim elementima režija filma skre-
nula sa puta umjetnički istinitog odražavanja stvammosti. A svo še to ozbiljno odrazilo i na same likove, pa i na uvjerljivost same radnje. ,
u svom članku konstatuje: »Umjetničkom filmu nije svrha da do u tančine prikazuje dokumenie realne ili naučne istine, već on uzima realnu ili naučnu istinu u široj obuhvatr nosti kao podlogu i gradju da bi otl njih stvorio novu umjetničku istinu«.
tiv ovakvog shvatanja niko od nas nije ustao, niti mu še suprotstavio. Naprotiv naše primjedbe su ustvari pokušaj da se na nekim detalji” _- ~ — |
Marks, Kngels: »O književnosti i uetnostle, izdanje •"Kulture«, 51940, Str, ·
i tri partizanska odreda, I sad nije jasno jedno: koji elementi realne, naučne istine o određu treba đa budu građa i'osmova umjetničke istine o njemu? Ili ono »u široj obuhvatnosti« znači, možda da realna istina i ne mora biti građa umjetničke istine, izuzev nekih spoljno-formalnih obilježja. Mi smatramo da je Afrić u režiji filma
ne samo prikrio partizanskom ođređu
one osobine koje nisu za njega tipične mego je već unaprijed iznevjerio, vlastite poštavke u izgradnji umjetnič ke istine koja je naknadno publikovao. Ako je osnovni element realne
· istine o partizanskom određu — nje-
gova, aktivnost, neprekidna borbena
dejstva (a mi smatramo đa je to
snovni element) — zanemaren i nije
-učao, u. sklop: umjetničke istine o. nje-
mu, onda je priličŠo jasno da ni u'mjetnička istina o ođredu nije ni u'mjetnička,.pa ni istina. Potpuno. je, pritom, neprihvatljiva teza — koju
| Afrić u”"svom članku uporno brani —
da su prikivanje odreda za Jedan te ren na duže vrijeme, njegova neaktivnosti »čekanje« naređenja trebalo da pretstavljaju izraz organizovanosti i” povezanosti Narodnooslobodilačke voj” Sške odozgo do đole — od Vrhovnog 'štaba do partizanskog odreda. Naprotiv, stalna dejstva bila su i ostala izraz te ”organizovanosti i povezanosti, Izraz organizpvanog sprovođenja o” snovne ideje i mnaredaba Vrhovnog štaba. Osnovna direktiva Vrhovnog
"štaba bila je — tući neprijatelja u
svim krajevima zemlje, stalno dejstvovati, Upravo zbog toga i mogla je
- da še ostvari, i bila je ostvarena, pot-
puna jedinstvenost pogleda i akcija svih jedinica Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, A da Afrićeva greška nije slučajha, dokazuje njegovo shvatanje u članku u kome upravo insistira na tumačenju odreda kakav on realno hikad nije bio i kakav umjetnički ne može da bude dat. ! L i
Mi smo ranije istakli da režija filma »Barba Žvane« kad dođe u neposredan dođir sa elementima naše na” rodmooslobodilačke borbe često gubi stvaralačku sigurnost, pa i snagu u vođenju radnje i ocrtavanju likova, I tada se, skoro redovno, radnja umrtvljuje, gubi od uvjerljivosti, postaje igra slučaja a ne zbir društveno uslov“ ljenih i umjetnički obrazloženih okolnosti, To se jasno može ilustrovati na
'Mnjeru prelaza Barba Žvana i partizanske desetine preko pruge.
U svojim primjedbama na film o" Djavljenim u »Narodnoj armiji« mi smo, između. ostalog iznijeli tvrdnju da desetina koja prati Barba Žvana
Wrešla prugu, Međutim, i pored toga što ova zamjenka nije bila. oprav= dana i kao takva othtpada, čitav taj dio filma, naročito razgovor Barba Žvana i komandira. prihvatne stanice, djeluje vrlo neugodno, tim prije što je potpuno nemotivisan. Ocjenu tog
. razgovora nije potrebno ponavljati, I
ovdje je, takođe, učinjeno od strane režije jedno neobjašnjivo iznenađenje. Naime. „prije nego što polazi-u prat“ nju Barba Žvana, komandir prihvatne stanice naređuje dosetini da se, u_oliso, dođe do borbe, tj. pri prvom pucanju, vrati natrag. (Ovo mas je, uglavnom, { zavelo da utvrđimo da desetina nije prešla prugu). Kao što je poznato, na pruzi je bilo više od jednog pucnja, a desetina se ipak nije vratila, Znači da ona nije izvršila naređenje komandira, Čemu je ovo {rebalo i zbog kalewog razvoja dramske radnje je bilo neophodno izdati dešetini naređenje da bi ona mogla da ga ne izvrši — ostalo je u filmu u najmanju ruku nejasno: Ali nas momen” tano interesuje nešto drugo.
Na svom putu do partizanskog odı Barba Žvane je prije prelaza pruge stigao do prihvalne partizanske stanice, Tu se i on i mi upoznajemo 8a činjenicom. da je prelaz preko pruge opasan i branjen od neprijatelja. Ali, to scenariju i režiji filma ništa ne smeta da naprave Barba Žvana, starca i pozadinca, junakom Đ#ećim od partizana — boraca, ljudi vičnih akciji i spremnih na podvig. On uvjera” va da je prelaz moguć, da će on sam preći, Pretpostavimo na čas da je to progovorilo oduševljenje Barba Žvamovo u nastojanju da što revnosnije Izvrši svoj. odgovorni. zadatak, Ali, ubrzo moramo tu pretpošlavku da od” tĐaoimo, jer viđimo u filmu ka}l-o Barka: Žvane. stvarno prelazi prugu, bež ikakvih gromyiikacija, i to ne sam ne” go sa čitavim krdom, Voiova, a partizanska desctoya mora upojrno da se bori za prelaz i da ima nekoliko ranjenih boraca, |
Alko se u filmu već htio dati prelaz preko pruge, onda se on mogao riješiti na drugi način, a ne da se istakne hrabrost i o Ra i OL M Zyana' na račun 'tobožnje nesnalažl kulkavičluka — inače po snmalažljivosti i junaštvu poznatih — partizana,
Mogao bi se steći utisak ·-da je režija ovako postavila. i riješila karakter partizanskog odreda da bi jače istakla dramski sukob (odred miruje, njegovi vojnici gladuju, volove treba dovesti po svaku. ojijenu), Čak i pod tom pretpostavkom, — i pod ma kakvom bilo pretpostavkom — nedopustljivo je ono što se u filmu uradilo sa partizanskim odredom, A režija je. mogla, i ne izvitoperujući tipične crte odreda da ostvani dramatičnost u radnji. Šta bi osnovnoj ideji filma, razvoju dramske radnje smetalo da odred bude aktivan da dejstvuje, da se bori? A to bi odgovaralo realnoj istini i bilo bi umjetničk, istinito,
Film »Barba Žvane« nije imao ni namjeru ni zadatak da 'potpuno obradi lik komesara partizanskog odreda, i u tom smislu ne može se od njega zahtijevati neko naročito izdetaljisano ostvarenje toga lika, Ali, kad se već prihvatila toga posla, dajući ga makar i ećpizodno, režija je bila obavezna da ga da i koliko-toliko uvjerljivo, A ona je i na tako ograničenom prostoru uspjela da istakne neke crte u tom liku koje nisu tipične za političkog komesara naše Narodnooslobodilačke vojske (njegov odnos prema ranjenicima ,naprimjer). Istini za volju valja reći da je slabostima ovog lika u filmu u znatnoj, iako ne i u pretežnoj, mjeri kumovala i slaba gluma, UostaJom, i sam Afrić shvata mneđostatke političkog komesara kao lika, samo on ' to priznaje na svoj način. Na jednu našu primjedbu na njegov ·(komesa” rev) račun, Afrnić odgovara da je to samo »hiljađitinka samog filma«, ko-
(Nastavak na četvrtoj strani)
i O [2.,.]| „.\ Loša area (U): {-IM{--____Kad se spusti veče prolećno kao sad senke bandera dođu “jedna drugoj bliže, Nosi me nešto kroz plavičasti grad, ne dam nikom da me prestiže,
?
I žurim tako, žurim, žurim od radosti. '.
_ Srećan sam i hteo bih uhvatiti sreću. Sudarim se s nekim — Drugarice. oprosti,.
ı Oprosti, A,
oprosti proleću —
Žurimo zajedno, · Žurimo kroz grad, · . Ponekad svojim svetlom izlog na nag namigne, Nikad nismo žurili srećni kao sad. < Nikom ne damo
„da nag prestigne.
Ivan IVANJI
jivosti i |
. 6ki, bez dublje kvaliteta, najbolje bi se videlo kad bi .
· KRNŽEVNENNOVINE -——'
_, Pitanie umetničko
„Pitanje umetničkog plakata kod:nas postavljeno je pre rata, a posle oslobođenja, u. r voj državi, ono je pu&talo vrlo akutno, Jer i danas mi imamo relativno vrlo mali broj umetnika koji se redovno bave izradom plakata po &vojoj umetničkoj naklonosti, a jedva nešto više onih koji su se toga posla prihvatili »po nuždi i nevolji«.
Tako svakom pravom umetniku treba da bude jasno, naročito izrazitom grafičaru, da je izrada jednog plakata, koji bi zadovoljio najvažnije zahteve organizovanja ili propagiranja jedne ideje, isto tako umetničko. delo, kao i mnogo drugo-slikarsko i škulptursko delo — čini se da još uvek većina naših umetnika gled: na plakat nekako 8 visine, S nekim potcenjivanjem, kao na nešto što, eto, jeste umetnost, ali ipak nije ona »najviša« Nema umetnika, ili je vrlo mali broj onih koji su se posvetili svim svojim talentom i svom svojom ljubavlju ovom poslu. 1 da sami nešto kažu kroz plakat: da organizuju, da pozovu, da okupe, da manifestuju, da proslave, da osude, da propagiraju, — da izraze u slici i reči, sa najminimalnijim slikarskim i idejnim sredstvima najveće poklike. ili majveće osude kroz koje će se govoriti čitavom narodu, ili će se misli čitavoga naroda kroz njih izraziti, Naprotiv, većina naših umetnika, i kad se bave plakatom, čekaju da im se i za one najpoznatije događaje, praznike, opštenarodne manifestacije — »poru"
Ši« plakat, da im še kaže da stvore to ·
i to, tako i tako. Umesto da oni sami misle o svim tim danima mnogo ranije, da iskristališu u sebi svoju ideju, da je stave mnogo ranije na hartiju i u danom momentu, bar kao skicu, predlože onima koji se brinu o dotičnoj proslavi ili manifestaciji, Tako še ne bi desilo da se najznačajniji datumi našega kulturnog, političkog, društvenog, i javnog života uopšte, koje bi trebalo beležiti svake godine, obeležavaju plakatima stvaranim za dan dva, najviše za deset dana, I da onda ne zađovolje sasvim ni one koji ih naručuju, ni same autore,
Sa druge &trane, oni koji se brinu o takvim manifestacijama i proslavama, koji »poručuju«, morali bi takođe mnogo ranije da počnu da misle o porukama i da ih na vreme predaju umetnicima. Inače, ako se bude praktikovalo kao dosađa, da se plakati poručuju uoči samih događaja, ma iz kojih razloga to bilo, oni će podbaciti, čak i kad ih rađe naši najpoznatiji umetnici, .
Dogod se ovako. ozbiljno ne pristupi plakatu i sa jedne i sa druge strane, mi ćemo imati onakve plakate kao što su se pojavljivali poslednjih godina: jedan ili dva u godini prvoklasna u svakom pogledu, i pedeset, ili sto, Vrlo loših. Mogla bi se navesti čitava lista “tih rđavih, bezidejnih, mneslikarskih, monotonih, nepropagandhih, čak pohekad i negativnih plakata, naročito kad je reč o plakatima po unutra'šnjosti, Oni: suse „mogli videti širom
| naše zemlje, uprkos tolikom broju na· Ših, starijih i mlađih umetnika, koji
imaju i đara i znanja za stvaranje dobrog plakata, ali ne i potrebne ljubavi i pravilnog shvatanja plakata. To šarenilo praznih plakata naročito možete videti o velikim narodnim praznicima, o izborima, prilikom većih akci-
·'ja itd, Umesto da tada buđu najbolji,
najrealniji, najkorisniji i najprivlačniji, oni često prosto odbijaju, ostavljaju ljude hladne, daju utisak da su to oni isti plakati koje smo videli i 1945 i svih kasnijih godina, jer, ma koliko izgledali šareni, oni, manje više, sa malim izuzetkom deluju šablonski, liče jedan na drugi: crvena zastava, žve– zda, traktor, fabrika, partizan, omladin4c i to je sve i uvek to. Kao da ničega drugog nema u ovom našem toliko bujnom današnjem životu! Kao da maš čovek nema, pored spoljnjeg, i svoj unutrašnji život, koji se, i te kako, da odraziti i na jednom plakatu, i treba đa se odrazi i idejno i slikarski, kao što se t0 pokazalo na ponekim plakatima prošle i ove godine u Beo-
gradu | Zagrebu prilikom prvomajske
proslave,
Koliko liče jedan na drugi naši poratni plakati, kako su najčešće šablonidejnosti i slikarskih
se &vi prikupili pa organizovala jedna retrospektivna izložba. Uostalom, takve izložbe trebalo bi organizovati i svake godine, kao što se io radi u stvanom svetu, i iz sasvim drugih razloga, To bi pomoglo i umetnicima, i
„starijim i mlađim, a i samoj publici,
koja nema neku naročitu tradiciju u ovom pogledu, da se malo više zainteresuje plakatom i primenjenom umetnošću uopšte, "|
Pre rata jedan plakat mogao je da bude i »mamac«, da privuče, iako ne= ma ništa da kaže, Danas plakat treba pre svega da buđe istina, slika stvarnosti, ideja koja izvire iz života, On ne sme da mami već da smelo poziva, da veliča značaj.onoga što je već samo po sebi avečano: Prvi maj, razne istoriske momente, izbore, proslave i tome slično, Oni 6em toga treba da budu tehnički ubedljivi, da su, iz godine u godinu, usavršeniji, da su skladne veličine, i onakve kakva kome događaju odgovara, Plakat mora pre svega da osvoji gledaoca od prve kao celina, pa tek onda da mu zadrži ok» na detaljima, A detalji moraju da imaju svoga stvarnog i duboko idejnog i umetničkog razloga, baš kao i na svakoj umetničkoj slici, Sem toga, ti detalji moraju. đa su povezani među sobom, opet i umetnički i idejno. Plakat ne sme biti objava, saopštenje i slično — plakate koje viđate svakoga dana na isti način štampane, na isk način pisane po zidovima i ćoškovimn ji da pored njih prolazite ravno dušni zbog njihove jednoličnosti ili
zato'što ste uvereni da. ste ih već či- ·
tali....
Vrlo veliki nedostatak u najvećem delu naših plakata leži u pisanoj reči na njima,
či OP AU we. M. \Ž _ JLMJ, u našoj zet
Poznato je da mi imamo nm.ali broj umetnika koji znaju da U- ,
3,
metnički nacrtaju slova. Sam0,na žalost, i oni koji po svome talentu u tom pogleđu otskaču, na plakatima često prave rđava, nerealna, neumetnička slova. Jer ako treba jeđan školovan čovek usred Beograda da odgoneta ovu ili onu astilizaciju, da. bi pogodio šta plakat želi da kaže i pokaže, i na šta se odnosi, onda šta je' ostalo ža one koji šu tek prošli kroz analfabetske tečajeve, Pisana reč na jednom umet-
No,
mi
· Siniša PAUNOVIĆ *
ničkom delu, čak i kad je u pitlanju ,
plakat, nikad nije naročito željena. 'Pim pre kać plakat ima da stvara kojj od većih umetnika, i kad je usto i po prirodi naklonjen više slici nego liniji, Najsrećniji su plakati koji su bez pisane reči, ili su samo sa jednom ili dve reči ili parole, srećno izabrane i još šrećnije ispisane — da ulaze OON slikarski i idejno u ceo pla-
at. j
Gledajući većinu naših, današnjih plakata dobija se utisak da se pri hjihovom stvaranju vrlo malo vodilo računa kome &u oni, u prvom redu, namenjeni: građu, selu ili i gradu i selu, školovanim, ili neškolovanim ljudima, ili jednima i drugima. Bilo je pre: dve godine i tal vih plakata koji su bili namenjeni isključivo deci, a sli·kani su kao za odrasle, i obratno, Sve su to naoko sitnice, ali o kojima treba povesti ozbiljnog računa, jer inače ceo truđ biće uzaludan.
Vrlo je mali broj naših slikara koji
se koriste kombinacijom fotomontaže
i slikarskog crteža, ili samo fotomontažom, koja bi se dala umetnički koristiti i kod nas kao što se to radi svuda. u &vefu, '
Kad se posmatraju naši plakati, ima se utisak da su mnogi od njih pravljeni da se dopadnu ovom ili onom slikarskom shvatanju, a međutim, zaboravio se glavni »potrošač«: široka publika. Nije važno da li će se dotični plakat sviđeti baš svakom profesiona]cu, Ali je važno da plakat naiđe na opšte dopadanje i; razumevanje. I da pozitivno, propagandno i organizovano, deluje kod najširih masa, kojima je obično i najčešće namenjen, a pri tome, da nije izneverio one najosnovnije umetničke principe. A da bi to uspeo, on treba, ponavljamo još jednom, da bude odraz stvamosti, da u malome d4 srž onoga o čemu se radi, šta se proslavlja, na šta se prolazhik poziva, a ne da bude obično pričanje ili komplikovana apstrakcija. Plakat Dai da. bude umetnički proživljeno elo.
STRANA 3 t AMA TT
lakataj
= 1 a Tv 4
ra
“OM Way Hi | š \ B:B E 80% ĆE Najveći deo naših plakata, koji su u isto vreme i najlošiji, imali su skoro uvek figure. I to takve figure koje niti 8u pretstavljale ideja koju.je plakat ima „da manileskuje, ni one koji su te figure imale da prefstave, Jer sve su tu figure rađene, manje Više, na isti kalup: šablonski, i izgledale ukrućene, mrtve, beživofne, (baš kao i one mnogobrojne hladne bezljudne zgrade fabrika ij radionica, koje su se u svakom drugom plakatu-pojavljiyale kao idejni dekor, ali nisu ustvari ništa idejnq govorile, jer su prosto,naprosto bile bez dubljeg smisla, prilepljene). Usto na mnogim tim figurama bilo je i netačnosti, ili nepoznavanja stvari kad je v pitanju. narodna.,,nošnja, i odevanje uopšte, Kako smešno mora da izgleda jednom radniku ili jednom seljaku kad vide sebe odevene na plakatu u neko ruho koje ne.liči na njihovo, Ovo navodi na„ideju da i model za plakat treba uzimati, ne iz glave, već iz života, kao:i model za svako drugo ume{iničko delo, 1 - .I najzad, treba konstatovati i to da je vrlo mali broj naših poratnih plakata koji seu.imali u sebi, vedrine, čak i kad su govorili o »maju«, o »proleću« i &lično. Većina „je bjla nekako svečano ozbiljna, hladna, nekad i,natfmiurena, i pored toga što je u njima upotrebljavano, · esto, na desetine najraznovrzrnijil. i najsvetlijih boja, ali neslikarski i, nesrećno raspoređenih. Ovo ne znači da i u Beogradu i Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, na Cetinju, u Sarajevu, Novom Sadu,.i drugim mestima, širom. naše zemlje, nije bilo i dobrih, pa čak i.odličnih plakata, kao što je, na primer, bio ovogodišnji prvomajski, izvanredno nadđahnut, originalan i odličan plakat alikara–majstora Mila Milunovića: stilizovan-6rp i čekić na buketu,svežef raznobojnog majskog cveća u kome je tako srećno povezana ideja veličanja najvećeg radničkog praznika sa godišnjim ·dobom u kome se on prošlavlja — Pprolećem — sa našom stvarnošću, koja je sve svetlija i sve 1cpša. Sličnom vedrinom prožet je i prvomajski plakat slikara Antena Hutera. kr} Treba apelovati na sve umetnike da ubuđuće uzimaju više učešća u izradi plakata, a oni koji su za to naročito pozvani, da više stvaraju ličnom inicijativom, jer će se samo na taj način doći do raznovranijih i boljih, obrazaca, koji bi pomogli i ideji kojoj 8u namenjeni i mladim umetničkim naraštajima, koji taj posao jednoga dana treba da preuzmu od svojih šta-
rijih drugova-umetnika,
„Dovodom jedne nove bnjige o Njegošu“
"Tokom 194B i u prvoj polovini 1949 godine objavio sam u Istoriskim zapisima na Ce-
tinju osam” Članaka o Njegošu, Koja “Je, sa
još četiri nova Članka, Jem januara ove godine objavilo Izdavačko preduzeće, NR. Cwae Gore pod naslovom Članci o Njegošu, Na kraju te knjige dao sam, u napomenama, podatke gdje su i kada prvi put objavljeni pojedini članci i dođao sam. za neke članke izvjesne dopune, Uz članak Njegoševo školovanje napomenuo sam da je prvi put objavljen u Istoriskim zaplsima za septembar—Xoktobar 1948 godine,.pa sam zatim dodao ovo: »Glavne zaključke do kojih sam došao u ovome članku iskoristio je d-r Vido Latković u svome djelu Petar Petrović Njegoš (Beograd 1940), ma da to nigdje nije pomenuo, Latković je koristio 1 druge moje članke (o Njegoševoj Biljarđi, o Njegošu i Puškinu itd.), alt je propustio da upotrebi članak Njegoševi roditelji i braća, pa toga radi piše, da je Njegoš imao »tri brata« a,on je doista imao samo dva brata«. i
D-r Vido Latković, profesor uhiverziteta u Beogradu, napisao ja tim povodom opširan članak u Mnjiževnim novinama broj 17, u komce piše i ovo: »Na prvi pogled ova zamena nema ni za koga značaja sem za mene lično, ali ona je izrečena javno, pa na isti način treba na nju i odgovoriti, i, što je značajnije, i ona ukazuje na to kako RR. Dragićević shvata naučni rada (kurziv Je moj u cijelom članku — H. D.), Najkarakterističnije je, međutim, u cijelome članku to, kako je sam Latković probrao, i to skoro sve točno, neka mjesta iz mojih članaka na koja sam ja dolsta miklio kada sam napisao navedenu napomenu uz svoj članak o Njegoševom školovanju, Jedino priznajem da nijesam mislio na one riječi koje Latković navodi u petom pa-
8usu svoga članka, a to je mogao vidjeti
i sam Latković6, no i ovo samo djelimično, jer sam ja takođe mišljenja da je mladi Rade Tomov mogao na Cetinju mnogo naučiti, ali više od 8voga mudroga i iskusnoga strica, no od svih svojih drugih učitelja (Članci o Njegošu, str. 46 i 55—50).
U nastavku svoga članka Latković kaže da se za: knjigu o Njegošu služio svim. što | čitao za posljeđnjih 25 Rodbih o Njegošu
njegovom vremenu, »bilo u štampanim radovima, „bilo u neobjavljenim arhivskim dokumentima«, ali se ne poziva na sve upotrebljene izvore i literaturu, već »u tom pozivanju ima izvesnog sistema. Najčešće cltiram Njegoševe savremenike, njihova osećanja, mišljenja, „tumačenja 'izvesnih pojava; dosta često se pozivam na starije
isce koji su pisali o Njegošu, i to samo kad navodim njihove reči ili kad prihvatam njihova mišljenja i zaključke. R. Dragićević nije· Njegošev savremenik, nikakvo njegovo mišljenje nisam prihvatio, nikakav njegov zaključak nisam »iskoristioc — piše d-r Latković u svome članku. Na stranu to, što nauka ne bi mogla napredovati kada bi se samo od »savremenika« uzimala mišljenja, ali ja se samo. pitam kako može ii da )i smije jedan univerzitetski profesor držati katedru i pratiti savremenu nauku svoje struke, a da se ne koristi rezultatima te nauke, jer u istome članicu Latković kaže za moju knjigu i ovo: »Ta knjiga je puna i poznate i nepoznate arhivske građe i sitnih podataka o Njegošu vlađaru i pesniku i o ljudima I događajima u vezi 58 njim, Ali dok je tarna vrednost nesšsumnjiVia.. Rado ponavljam đa je knjiga R. .Dragićevića. puna pođataka, da je ona 5 te strane vrlo Kkorisna immislim da
se i na tu njenu stranu Jednom treba LOM
svrnutia?
Da ne bi i đalje navođio odlomke iz Latkovićevog' članka, ja ću odmah· naglasiti da sam još u oktobru 1948
u svome članku Njegoševo kolovanje je-
dan kratki, ali za postavljeno pitanje dra- ”
goejeni dokumenat. 'To je (prilog. uz jedno
ismo mitropolita Petra I ruskom konzulu Šapiću. dd 20 jahuara 1827 godine, u kome Petar 1 piše.i ovo: »Imat Jošt sinovacah u mene, a osobito jedan kojl-je stojao Rodi šte i po dđanah kod jeromonaha JP ropovića na Toplu: zna nešto Čitzti, vidi se prijatne fizonomije i dobre naravi, no eVO moje žalosti što nijesam u sostojanije da ga pošljem I soderžim, n "koje. učiliste u Rosiju i Što ne smijem ovu milost u Visočajšago Dvora prositls, Za članak o Njegoševom Šlholovanju iskoristio sam, drugih dokumenata, | dotada neoblavljenan pisma Đorđije' Petrovića mitropolitu Petru I od 6 i,7 januara 1825 godine, pa sam,
odine objavio ,
pored ;
id
•
njena dokumen
DSN 1judima od nauke, all je čudni
na osnovu tih i drugih dokumenata i podataka, zaključio slijedeće: ».„da je mitropolit Petar doveo mladoga
· Rada Tomova Ha Četinje u početku 1825
godine, to jest odmah poslije „Đorđijeva odlaska u Rusiju...,
da je mlađi Njegoš učio na Toploj, a ne u manastiru Savini,.. ia
đa je Njegoševo Školovanje na Toploj trajalo svega »godinu i po«, te treba izbaciti sva ranija nagađanja o tome vremenu iz naše naučne literature, po Kojima je on učio u Boki Kotorskoj od pola godine pa Bve do viBe od tri godine, ·
da je Njegoševo školovanje u Boki bilo završeno prije 20 januara (po starom 'kalendđaru) 1827 gođine..,
(da je) Njegoš došao bio iz Boke bar đevet mjeseci prije Milutinovićevog dolaska u Crnu Goru,
đa je onda Njegoševo školovanje na.Toploj uglavnom bilo od sredine 1825 đo kraja 1828 godine« (Istoriski zapisi za septembar-oktobar 1948, str, 192-199 i Članci o Nijegošu, str, 42—%), ' G
Gedinu dana kasnije „Latković piše u svojoj knjizi o Njegošu alijedeće: »„Njeroš je, međutim, učio u Toploj svcga »godinu i po« kako se to viđi iz jednog pisma Petra I Jeremiji Gagiću. Iz tog pisma vidi se takođe da je Njegoš opet bio na Cetinju u SAO 1827, te je prema tome u Toplu pošao oko polovine 1825« (Vido Latković: Petar Petrović Njegoš, Beograd 1949, Btr. 15), 1
Priznajem dđa nijesam »Njegošev G6aVremeniikc«, ali će ipak svaki objektivni čitalac priznati, đa je ove podatke o Njegoševom školovanju Latković ipak uzeo, iz moga članka, ia ~
U svome članku u Mnjiževnim novinama Latković sađa upućuje na Borbu od 8 juna 1947 g., u kojoj je jedan njegov članak o Njegbšu 1 u kome piše: »Uz svog umhog strica Njegoš je živeo do 1825, kađa je poslat u Toplu.. Od 1807 Njegoš je DVO na Cetinju... Latković dodaje da je. članak u Borbi napisao »ne precižirajući datume, jer tome ovđe nije bilo SROVOE IVE ga molim ovim putem za ODRJOKtArOF dakle je mogao 1947 godine te datume »precizirati«? Međutim, onako »precizirani« kao što su u Borbi ovi'se đatumi nalaze u"jednome. pismu Milorada, Međakovića.wod 8 februara 1848 godine i njih je Pavle, Popović objavio još 1927 godine, Tu Medaković kaže za NjeRoša: »U godini 1825 pošalje ga njegov sveti strio u Novi... Probavi tu godinu đana, na poziv svoga strica povrati se opet u svoje otečestvo« (Cetišje i Cma Gora, Beograd 1927, str. 10%. TI Nyjegošoev gavremenik Ljubomir Nenađović kaže, da je Sima Milutinović zavtao mladoga Njegoša na CatitiU, Koliko je Latković mogao »precizirati« 1947 godine u vsBorbi«e vri(M Njegoševog školovanja na Toploj moe se zaključiti i po ovome njegovom podatku u tome istome članku, a nnime da je jeđan Njegošev brat »poginuo« na Grahovu 1843«, što je stvarno bilo 1836 godine!
Objavljujući-tekst pisma Petra I (Gagiću od 20 januara 1027 g. ja sam .izi naglasio »da je za rešenje postavljenog pitanja mnogo Važniji đođatak ovome pismu, koji je mitropolit Potar priložio na pore
arčetu hartije...« Govoreći u svome član-
u o tome pismu od 20 januara 1827 godine, koje je bilo objavljeno još 1937 godine, Latković nastavlja: «Istina, Vuksan tađa nije objavio i dođatak tome pismu, koji je blo ispisan na posebnom parčetu hartije i umetnut u pismo, jer tađa nije smatrao. za potrebno da to učini, ali to u suštini ne menja stvar: Jao e đa je
ismo bilo pristupnčno«. Nije m! Jasno šta je. Latković htio reći ovom, rečen jer su sva dokumenta svakoga anhiva »P' -
_kao je mogao 1 pretpostaviti đa ne 'bl 'inteligentni 1 rađoznali Dušan Vuksan jakoristio i objavlo ovaj firagocj datak uz pismo Petra TI da gd Je imao u rukama, kada se žna da je Vuhsana svdka.L\sitnića o Njegošu interesovala i đa samo objavljena bibliografija Vuksanovih prjloga „a „Njegošu ima 135 brojeva (Znpisi XXTV, 24?—252). Vulshn, naravno, taj prilog nije viđaoy,.|er je Vuksan umro % decembra 1944 godine, a ovaj prilog nalazi se u jednod fascikull ORIGINALNITH pisamh Petra T i Petra JI, đo kolih |e Uprava Državnog muzeja" na Cetinju, došla tek u drugoj polovini nijeseca juna 1945 (pete) god!ne, koja sam i koristib za svoje članite o Njemnošu, ali kopi-
(Nastavak na četvrtoj strani)