Književne novine

M Koyu aa dol; ix. u SO at hla, NOO Y ia )}G MK ak NICANo

SMRT FAŠIZMU — 8LOBODA NARODU

KNJ

GODINA IT U ; e 2 BROJ 28 redništvo: Francuska 7, tel. 28-098

Administracija: Francuska 5, tel 28-490D

BEOGRAD, UTORAK 11 JULI 1950 |

Večiti svedoči ustaničkih dana

Milan BOGDANOVIĆ ·

anom „Sedmog jula „počinje, svake godine, proslavljanje onih veličanstvenih trenutaka kad . su se narodi Jugoslavije redom stali dizati na oružje, 1941, da izgone iz rođene zemlje fašističkoga okupatora. Tu našu u potpunosti oslobodđilačku borbu slave narođi Jugoslavije svake godine, od jula do septembra, sa uvek onim istim ushićenjem kojim su bili poneseni prvoga dana kad im je moglo biti objavljeno da je velika revolucionarna borba oslobođenja završena najpunijim „narodnim triumfom,

Ali, ako su osećanja koja u nama ovi dani bude ostala ista u svoj svojoj prvobitnoj intenzivnosti i uzbud]jivosti, jer su ona u &tvari neizmenjljiva za večnost, da li u istoj živoj i neizbledivoj anazi traju u nama i sva sećanja, sve uspomene? Da li u nama živi puna pretstava o grandioznoj stvarnosti tih istoriskih dana, o njihovoj lepoti, veličini i tragičnosti, koje se ne mogu sagleđati ni znati sem u konkretnim, živim, činjeničnim podacima, u onim sitnim naoko pojedinoštima iz kojih se istkiva svaka velika stvar? Da li ove naše gloriozne proslave velike jugoslovenske Revolucije ne postaju, malo pomalo, iz godine u godinu, po neumoljivim zakonima vremenske prolaznosti, sve više samo simbolični jubileji najvećeg čina koji je izvršen u istoriji ove zemlje, a sve manje ovaploćenje žive slike toga čina? Da li prema tome, save više ne viedi i nađahnjivanje nedostižao izvanridnim, pojedinačnim primer'ma požrtvovanosti, hrabrosti, istrajnosti, sna;ažljivosti, nepokolebljivosti, stradanja i patnji, ali i uspeha i pobeda kojima taj veličanstveni čin od samog početka izobiluje, i koji treba, đa ostanu i moraju ostati trajni uzori za saVa buduća vremena i za &va buduća iskušenja? Zar baš ovi naši ok» nas mutni dani, dani sukoba i borbe sa izdajn:čkom zaverom protiv naše zemlje, nisu trenuci kad nam živi, sveži u 6&ećanžu i moralno aktivni veliki konkretni uzori iz ustaničkih dana mogu da budu okrepljenje u svakom pogledu i dokaz naše najpunije do dana današnjega revolucionarne ispravnosti?

A godine prolaze i sa njima sećanja i uspomene blede. Ja sam sa zaprepašćenim iznenađenjem čuo reč da mi ove godine slavimo devetgodišnjicu velikih ustanaka naroda Jugoslavije. Nama su doista ti dani još uvek emo= tivno tako bliski, da ni meni, a ni mnogim drugim možda, još nije palo na pamet, đa sračunamo za koliko smo 6e gođina od njih udaljili! Devet gođina... Iduće godine, 1951, biće deset godina, čitaj jedan decenij, ne samo decenij već čitava jedna epoha! Mnoštvo novih utisaka potiskuje stare. Neminovno, velelepna svedočanstva od pre devet godina ostaju, malo pomalo, za nama. A združivati ih ša novima, primerima od juče pothranjivati nađahnuća i hrabrosti danas, kao u veličanstvenom moralnome spregu he= rojizma revolucionarne borbe sa heroj:zmom socijalističkog ostvarenja i odbrane socijalizma, znači nesumnjivo uvišestručavati snagu da se veliko revolucionarno delo naroda Jugoslavije u potpunošti pobedonosno završi. To oplođenje veličanstva čina revolucionarne borbe &a istrajnošću i hrabrošću koje zahteva čin revolucionarnih Oostvarivanjsn ne bi smelo ni za trenutak da izgubi svoj živi, punoaktivni intenzitet, Potrebno je zato što više i što češće opštiti sa neprolaznim, večitim 6vedocima wustaničkih dana. Živih sveđoka tih dana mneposrednih učesnika u njima, koji su u &voj &vojoj besmrtnosti amrtni ljudi, postepeno nestaje, i već danas, posle đevet godina, u priliŠnome broju ih i nema više u našem životnome krugu. Posle deset godina bića ih još manje. Ali ostaje trajno i večito ono što su pojedinci od njih o tim đanima zapisali. Sve ono što je o prvim ustaničkim kretanjima našega čoveka i o njegovoj oslobodilačkoj borbi zabeleženo u dnevnicima i uspomenama iz toga Vremena, pretstavlja za nas večito svedočanstvo o jednoj slavnoj epohi. I tome 6e danas treba sistematski vraćati, Meni se čini da je ta prilično obilata i izvanredno živo dokumentarna dnevnička literatura bila ako ne zapostavljena,

a ono svakako u izvesnoj meri zanemarena,. Ukoliko se više udaljavamo od slavnih dana Borbe i Revolucije, i ukoliko j« manje živih, a smrtnih &vedoka o njima, utoliko više ova trajna dokume»facija, bogata pođacima, a dir'jiva ı svedočanstvima, dobija u vrednosti i postaje neophodna za osVeženje naših sećanja, i

Pisana pod neposrednim utiscima i saznanjima, prosto, na brzinu. u užurTbanom hvatanju slobodnog trenutka da se podatak zabeleži, sa onoliko mo-

Bučnosti da se i oživljeno kaže koliko je zapisivač umeo i mogao impresiju

viđeno i dogođeno emocijom da pro-

šme i fakt đa saopšti kao nešto i lično proživljeno, sva ta dnevnička literatura ima dva velika kvaliteta: u njoj je sačuvana jednostavnost istine, bez čega istina ne mora uvek biti istinito ubedljiva, i ona je uglavnom čista i slobodna od literarne nadbrige, da se kazivanje umetnički uobliči, a samim tim u većoj ili manjoj meri i komplikuje. I baš ti kvaliteti svu tu dokumentarnu literaturu čine danas dragocenom. Nju su &tvarali seljaci isto tako kao i pesnici, vojnici, politički rukovodioci, novinari, dakle i oni koji umeju da pišu u izvesnom smislu literarnoga stvaranja, i oni koji su toga smisla potpuno lišeni, Pa ipak, sva ta literatura ima izvesne zajedničke osnovne vrednosti: neposrednost, jedno=

.stavnost, istinitost, izvan kojih grani~

ca niko nije izlazio, niko nije hteo da izlazi, niko nije smeo da izlazi, kao đa je u svakome latentno delovala izvesna &trepnja ođ iskrivljavanja istine ma kakvim literarnim efektom, Čak i tamo gde bi pisac jednog takvog dnevnika i bio vođen literarnom inspiracijom, ona se odražavala uglavnom u davanju atmosfere. Ali i tu fakt ostaje čist i prosto, neposredno dat, jer aama &ila činjenica teško dopušta literarnu igru,

I baš zato što skoro svaka stranica ove dnevničke literature govori jezikom živoga svedoka, prepričava, ili

bolje reći saopštava uvek samo fakt i samo istinu, oživljuje jedan lik ili jednu pojedinost, ona otkriva sve vidove kroz koje je ustaništvo prolazilo, i sva odjekuje akcentima herojizma, odiše veljčanstvom i tragikom zbivanja, Preko jednostavnih i sasvim neposredno kazanih činjenica o ljudi-

ma i o t”enucima, koje konkretizirane .

i tako reći izolirane, izgledaju na prvi pogled skoro beznačajne, u nama se, u zbiru svega, otvaraju i uobličavaju čitavi horizonti same borbe i suma velikih podviga u njoj. Ja sam nedavno. po ne znam koji put, prelistavao, na primer, »Zapise iz oslobodilačkog rata« Rodoljuba Čolakovića i doista odmerio moć golo kazane činjenice o velikim stvarima, preko koje se samo u veličinu stvari i može ući. Na sam dan 7 jula slušao sam preko radija čitanje jednog odlomka iz »Dnevnika« seljaka Dragojla Dudića. Ništa i sve. Slušate neverovatno proste podatke, i rečene skoro bezazleno, o stvarima koje Su, reklo bi se, ništavne, a preko njih nesumnjivo nazirete i sagledavate veliko od koga se do suza uzbuđujete. Kad čovek uzme »Dnevnike« Vladđimira Dedijera, on strašno tako reći, podlegne snazi činjenica i zanosno se njima opija. I sasvim slične stvari bi 8&e dale reći o tolikim drugim knjigama ove vrste. Treba, na primer još, pogleđati Nazora, u njegovoj Knjizi »S partizanima«. On je sve to pisao sa očizlJednim osećanjem da to on, Vladimir Nazor, tu govori o partizanima i da njegova reč mora biti na noki način uzdignuta. Ali činjenica u svemu tft-me ostaje divna u svome golom i čistom obliku, da i ono malo literaturisanja u knjizi savršeno izvetrava. Istim osećanjem vrednosti i neprikosnovenosti gologa fakta i čiste istine raspolažu i svi drugi »dnevničari«, i oni iz Bosne i oni iz Slovenije. Jer sve je to pišano sa više ili manje sVesnim „osećanjem ođgovornosti đa se tim zapisima ostavljaju večna &vedočanstva o velikome vremenu. I ona doista to i jesu,

I zato u, ovim trenucima kad se u slavlju vraćamo na prve ustaničke dane naših naroda, posle devet godina, treba blagovremeno sugerirati svakom našem radnom čoveku, naročito našem mlađom čoveku đa je to jedna literatura kojoj je blagotvorno vratiti se, koju plođonosno treba čitati, preko koje doista treba povezivati herojizam prošlih dana sa herojizmom današnjice, pobedonosnost Oslobodilačkog rata i Revolucije sa triumfalnim izvršavanjem našeg socijalizma, To, dabome, nije i ne može biti, poslednja, velika reč o tom glorioznom vremenu. O njemu veliko đelo pružiće naša umetnička literatura, koja je i đo danas već

to doba rrilično bogato i živo osvet-

· lila mnogim ostvarenjima od vredno~

sti. Ali i za veliku epopeju naših ustanaka i naše Revolucije savremeni pisac imaće dragocenu pomoć upravo u ovim dnevničkim zapisima o njima. Jer ta dnevnička literatura je doista rudnik iz koga se može đa crpe bezbrojno nađahnuće. Ona je u punoj meri i inspirat'vns# j stimulantna: u njoj žive primeri i uzori iz najvećeg vremena koje je naš čovek doživeo, ali i neiscrpna građa o tome vremenu,

IŽEVNE NOVIN

ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDBLJNO

Pivo Karamatijević: Prenošenje ranjenikr

TOROM (THIMNIGSH PIMEHEM)}NI

Isidora SEKULIĆ

uli smo prvo kroz Radio, čitali zatim u novinama, saznali najzad činjenicu sa punim sokom stvarnosti u njoj, kad nam je sused, fabrički radnik, sednuvši u baštici na stepenak i položivši ruke sebi na kolena, rekao: »E, čovek prosto da ne veruje. Ove ruke, vidite, radničke ruke, mal-po-malko zaradiše fabriku«. — I sused izvrnu dlanoVe nagore, i opet obrnu nadlanice sebi pred oči. — Veliku stvar doživesmo! Veliko će imati i da se radi posle togal.« — »I rađost i briga, je li tako. komšija?« — »More, i briga ti dođe ponekad kao radost.« »Slušajfte, komšija ,svečana je stvar, doduše i odgovorna, ali opet i radosna stvar kad čovek primi ključeve od neke zgrade ili od nekoga blaga, u svoje ruke... Ja sam domaćica tek malecnoga jednog domazluka, ali čim zazvečim ključevima u rukama, ja žurim da radim, a pas moj počinje brže i veselije da vrti repom«, Ključevi u rukama, ključevi dobiveni, ključevi predati, to je moćan simbol u čovečjem životu. Sa ključe'vima u rukama, čovek nešto prima i stiče i postaje, sa ključevima .iz ruku, čovek nešto predaje i gubi, i prestaje nešto biti. Jedan osvajač kralj je u grbu svom imao i ključ, Jedan mistik je spevao lepu pesmu ključu što otvara vrata mira. Trebalo bi tu špansku pesmicu prevesti i poslati Rusiji i Americi, Ima čuveno vajarsko delo gde nekoliko građana ,sa užetima oko vratova, predaju ključeve osvajaču. U Carigradu, u Selimovoj džamiji, još se hvale Turci sa 26 ključeva, ogromni zarđani, sa čudnim raznovrsnim bravama — ključevi od foliko kapija pređati Turcima kad su osvojili Carigrad. — »A sad, komšija, da vam 'ispričam kakav sam ključ jedared videla, i šta je on značio. Tamo daleko na Severu, pri granici Norveške i Švedske, u naselju Lapa, videla sam komadić svadbenmoga običaja sa ključem. Mlada, koja će otsada upravljati u Visokoj, šiljatoj, čvrsto građenoj i krznima prekrivenoj kolebi, mlada, koja će otsadđa brinuti o svima domaćima, o hrani i ođelima, o ogrevu, i o živome blagu, o irvasima — njoj se predaje »ključe. To je jaka, dobro odeljana, šarama „ukrašena poluga, koja se, iznutra, položi duž olučića u debelu drvenu ploču, (vrata) i ukači u dve jake gvozdene račve s obe strane ulaza. Mlada primi ključ, uđe u kolebu, prepne polugu, zamanđdali ulaz. Kucaju sad, po redu, otac i svekar, muž, majka i svekrva, brat i dever. Nikome se ne otvara. Najzad kucne mali Lapić, sav crven od ukrasa po kožnom, recimo, kombinezon= čiću, od mekih čizmica do kapuljače. Reza padne ,mlada zgrabi u naručje dete simbol, da uvođi u svoju kuću budućnost, mladost, radnika, branioca. Pa onda druga strana slike o upravljanju i nadzoru: brige koje čekaju mladu, njena pokornost pred stvar–wnošću, njena gotovost i ljubav za težak i neumoran rad na sve strane. Mlađa se duboko pokloni prvo pred vatrom u kolebi, pa pred čoporom irvasa, pa pred psima, pa pred saonicama, klizaljkama, preslicom, bakračem i varjačama. Zatim se svi do-

za 5 o, ona 4910

maći poklone njoj ! onome ključu. I onda, verovatno, nastaje čast i igranje na mekome snegua«.

Još jedan simbol nam prođe kroz sećanje: stare zidne slike koje prikazuju povorke čuvenih i naprednih zanatliskih družina. Svi u svečanu ruhu, za kapama perje ,pred njima amblem zanata, za njima svirka, maršuJu puni samosvesti i snage. Pucaju od veselja te stare slike! Prvi put u istoriji radništva jaka svest o lepoti kvalifikovanog rada! U prste znati Svoj posao, a u svojim rukama ga držati i njim upravljati — to je nešto kao stalno veselo jurišanje sa stalnim pobedama.

Tako kod primitivnih Lapa, tako u srednjovekovna vremena srednje Evrope. A kud je današnji naš Kkvalifikovan fabrički radnik od starih cehmajstora; a kud li je ključ upravljanja koji je njemu dat poslednjim zakonom kod nas, kud li je taj ključ od ključa koji prima mlađa Lapkinja sada kao i pre stotinama godina! Zakon taj predao je fabričkom radniku kod nas ključeve impozantnih građevina, ključeve složenih mašina, ključeve dragocenoga materijala, ključeve upravljanja i nadzora, najzad, najdragocenije ključeve poverenja i uverenja. Današnji fabrički radnik, sledi iz toga, morao je dokazati da ima stručnih i administrativnih znanja; da ima osećanje pravičnosti, čime se jedino održava ravnoteža u životu kolektiva. Naposletku, morao je dati dokaza da zna za funkciju morala među radnim ljuđima,

Mi čestitamo fabričkim radnicima na dobivenim ključevima. A kako su dobiveni ključevi i upravna vlast, i stražarska odgovornost, mi se u ovom trenutku sećamo ponečega što važi za sve radnike na svetu, za umne i za manuelne, i za one — a fih je većina — koji su i jedno i drugo. Mislimo, gledajući u mašti povorke naših fabričkih radnika koji su postali upravljači i direktni tutori svojih fabrika, mislimo na sledeće. Moralne obaveze čestitoga čoveka idu do u iracionalno, (dalje od. celishodnog i korisnog, dalje od »dosta«.) Zatim: u kolektivu savesnih i pravičnih ljuđi nema toga predmeta, nema toga spora koji se ne bi dao rešiti dogovorom i uviđanjem, poštovanjem stvarnosti, i, kao kod mlade u Laplandu, smernim „poklonom pred onim od čega se živi, su čim se radi, Najzad, još jedna poruka radnicima koji su se podigli u rangu novim pravima i novim brigama: u slučaju lošijega tvoga rađa, radniče, ili neuspeha; u slučaju nepravde stisnuti zube, nisko spustiti glave pred porazom ili nepravdom — porazi i nepravđe su jake moralne varnice za snažnoga čoveka! — i raditi dvaputa više i triputa bolje. Veliki i neminovni regulator svega jeste zakon ravnoteže, isti zakon koji je sada uravnotežio položaj fabričkih radnika, Zakon ravnoteže briše neuspeh, čim je tu radna volja i uviđavnost; isto tako, zakon ravnoteže neminovno potkresava onoga koji čini nepravđu... Svaka fabrika, sa svojim kolektivom, čini jedan mali svet. Kolektivu su sada dati ključevi za veliku „društvenu

promenu; kolektiv i fabrika treba da produkuju društvenu stabilnost,

– —- O.Š — --- .JIUDVXT9T8 ___________ ______

Nedelja u Stanišiću.

Poksanda

ma jedno selo u Bačkoj, Stanišić se zove, u kome je život nekako naročito bučan, pjesme naročito glasne, psovke naročito sočne. »Devet hiljada građana« — kako reče odbornik — živi u tom selu, a velika većina došla je ovamo putevima naše revolucije sa dalmatinskih otoka, iz krševite dalmatinske Zagore, iz primorskih sela. I u selu se rodile i uzrasle tri velike napredne seljačke radne zadruge: Titova, Karđeljeva i Rankovićeva. Van zadruge ostao je neznatan dio domorodaca.

Pandža, koji je sa još nekolicinom zadrugara sačekao druga Vicka Krstulovića i ostale goste, pa od radosti već nije znao kud bi s ogromnim preplanulim rukama, zatresao je svoOjom prosijedom grivom na lavljoj glavi i šeretski zaškiljio kad su mu uputili pitanje je li Titova, još uvijek najbolja zadruga.

. — E, to ćemo vidjeti... Prije treba vidjeti pa ocijeniti...

Išao je pored druga Vicka u nedjelju ujutro kad smo pošli na zbor birača. Obojica se u hodu klate skoro jednako (nekad su obojica bili obalski radnici u Splitu). Dok seljaci okružuju goste, Pandži se čini kao da ima i njegove zasluge što su oni tu pa se gordo isprsava.

— Dođe ti k nama zajedno s kišom, Vicko naš, — spajali su Dalmatinci dve radosti tog dana pozdravljajući druga Krstulovića,

'Z E, to smo se mi dogovorili, —,

odgovarao je on tobož ozbiljno.

Iz zagrljaja u zagrljaj išli su redom

dalmatinski prvoborci Obrađović, Božanić, Vickić, Bogdan... »Sjećaš li se?« To su riječi koje se neprekidno ponavljaju pri ovakvim susretima. I ožive, kroz hiljade anegdota ljepotu našeg čovjeka i veličinu borbe koju je vođio. Pa kad im se učini da su uskrsle suviše teške uspomene odjednom bukne šaljiva zgoda i razvedri sve. „ Ulazimo u salu gdje se održava zbor birača. Sa tavanica vise šarene papirnate girlanđe. Pozornica obložena bijelim čaršavima da bi se jače istakle zastave. Parole u živim bojama, jedno slovo crveno, drugo zeleno, djeluju kao kličke na dalmatinskim pregačama. Slike rukovodilaca okićene. Svuda topla težnja da se okružiš vedrinom, bojama, zvukovima.

Sekretar Mjesnog odbora podnosi izvještaj. Najprije se žali da zborovi birača nisu redovni a onda nabraja šta je narodna vlast radila,

Čitavo vrijeme dok je sekretar čitao svoj izvještaj prekidali su ga glasovi koji su tražili đa buđe jasniji ili stavljali svoje primjedbe. A kad je završio javilo se odjednom deset zadrugara.

Nije lako rukovoditi zborom birača u Stanišiću.

Jedan je glas tvrđio u visokom tonu da naša država ima drva »a mi, eto, nemamo čime mlin da pokrenemo i žito da sameljemo i to je sramota, gospe mi...«

— Obnarodovano je da se koze smiču a nekima će pomanjkat mlijeko za nejač...

— ...a sve viču evo sabotera, a ja nisam dao ono što nemam...

— Meni su uzeli poreza više...

— Nije istina, lani nisi platio porez. A ko smije da uzme više? Država je naša, šta tu petljaš.

— Tišina ,tišina! A šta vi tamo držite svoju konferenciju? Da čujemo!

Invalid iz radnog pretsjedništva uspijeva da uhvati kormilo rukovodstva u ruke. Daje riječ mrkom, koščatom seljaku koji govori odmjereno kao da na dlanu važe svaku riječ:

— Neka nama odbornici govore šta misle da učine s elektrikom u selu. Razvodne mreže ne valjaju. Nekoliko bandera srušila oluja pa su neki konji stradali. A mogli su i ljudi stradati. U jednom kvartu svijetli a u drugima ne. Ja bi čisto dao prijedlog moj da bi se udovoljilo našem selu pa da promijenimo sagnjile i pale.

— Mi smo svi vidjeli, u selu Stanišiću, kad dođe sljedovanje, ne rađi se kako valja — upada već drugi i pokušava da zadrži odmjereni ton pred-= govornika.

Sekretar Mjesnog odbora brisao je znoj sa ošišane glave. Lubanja mu se svojom bjelinom „oštro odijelila od preplanulog lica, pa i znoj po njoj curi, curi po vratu, uvlači se pod košulju. Sekretar skida kaput, njemu je, očigledno, jako vruće, ma da ovog jutra kiša rashlađuje vazduh.

— Je li Mjesni odbor učinio nešto i neka kaže što je učinio za tvrđi put do Sombora — traži odgovor ozbiljan mlad čovjek visoka rasta i plamenih očiju. — U pet godina još ništa nije učinjeno a mi smo svi spremni da put sami gradimo, a ne ovako, po pet ,po šest mjeseci da stojimo odijeljeni od svijeta.

Omalen mršav seljak u crnom šeširu, zbog kojeg mu oči izgleđaju još svijetlije, govori o tom kako u cijeloj godini na zarađene bonove nije ništa dobio a s druge strane kulaci kupuju na slobodnoj prodaji šta hoće. »Molim nadležne drugove da govore o toj planskoj raspodjeli«. I opet je hor glasova počeo: Učitelja fali, neke su se kuće srušile, predlažem da se vodi kontrola, oni koji se sele ne paze, ne

PRIMERAK 3 DINARA

NJEGUS

može vlast sama, koze puštaju n blje, stabla sijeku... OE WR POLA

Invalid je opet uhvatio kormilo. Odbornik govori o čuvanju kuća. Nastavlja se diskusija.

— Meni je neka nesreća put kroz lozu napravila...

— Što ga toljagom ne mlafneš...

— EJ, ludo, što govori!

; Sekretar se digao da odgovori. Objasnio je zašto nema više drva, zašto se smiču koze, a za centralu i za put odbor nije ništa učinio, drug je to dobro podvukao, možemo da se danas dogovorimo kako ćemo, a što se tiče tekstila bilo je zaista zbrke oko podjele. (»Znači fa tvoja planska dobro ne rađi!«) Sekretar brzo prelazi na otkup mlijeka i porez, nezgodno čovjeku „pred drugom Vickom da priča kako je to bilo s jednim lopovom u tekstilu koga su otkrili Ali je zato to ispričao seljak u crnom šeširu u donjem dijelu sale,

I na svršetku objašnjenja „radno pretsjedništvo dalo je riječ drugu Vicku. Začas su sva lica bila okrenufa k njemu, sve ruke ispružene u pljesku, sve oči i sve usne nasmijane, kao đa se trenutak ranije nisu krivile od ljutine, I čim je progovrio sve se ufišalo. ı h JON: O zato čreba

Da je neko neupućen došao poslije podne na otvoreni partiski sastanak u Titovu zadrugu bio bi ponešto zbunjen. Ne sa dnevnim redom, on je bio potpuno razumljiv: žetva i vršidba, ideološki rad, pripreme za polugodišnju skupštinu. Ne bi ga zbunili ni referati, i oni su bili, takoreći, obični. Pred nama je bila jasna slika kretanja svih kosača, kitilica, vezača,

brigadira „kuvara, Slika žetvene ofanzive s primitivnim još oružjem kosama — na ustalasano more žitnih polja.

Nije dakle to što neupućenog može da iznenađi, nego nešto drugo: ona strast 8 kojom se rješavao i ovaj zadatak, vatra u krvi zbog koje su i partijci zaboravljali *na „neophodnu disciplinu. O organizaciji i disciplini, i o tom kako se za njih treba uporno boriti, govorio im je zato na kraju drug Vicko.

Nego da ispričamo,

Za košnju je trebalo sve mobilisati: ratare, stočare, činovnike, magazionere, upravu. Jednom riječju sve rok 9 dana za hiljadu jutara pšenice, 1 dan za ovas, 1 dan za ječam.

Prvi diskutant je upozorio na budnost: zadručari bi iz nepažnje mogli da cigaretom zapale žito. I odmah se javio snažan glas: »Pušenje treba zabraniti kod Rkamara!« Diskutant je upozorio na budnost prema neprijatelju. Postaviti stražare!

— Samo da ne pucaju u korpu kao ja lani! — dobacuje postariji sav uglast brkajlija, kao da je sad izrastao iz dalmatinskog krša. On je lani od kor pe mislio da je neprijatelj, pozvao ga da stane pa kad se niko nije ođazvao, pucao i prevrnuo — korpu.

Drugi diskutant, ćelavi stari komu-– nist počeo je da agituje, tako, uopšte. To se nije dojmilo. Za njim je izletio iz mase kuštravi mladić komunist: »Dajem takmičenje ko će bolje pokositi i ko će bolje čuvati žito!«

— To — da! — odjeknuo je salom žagor i pljesak.

I sad otpoče takmičenje, bučno, glasno ,junačko. fwem a daskomečn A,

— Dajem takmičenje svim stočar= skim brigađama u košenju! (»Tući će te, gospe mi!«)

— Obavezujem se — 40 jutara sa ~

svojom brigadom ...

— Niko neće kao moja brigađa vikao je, sav uzdrhtao crnm, nervozan mlađić. — Šta je rekao drug Vicko?

Čovjek ako se ne naljuti ne može di gnut 100 kila, a kad se naljuti može

i 150. i

Zamahnuo je kapom vanpartijac ZNAI

Šeparović: »Dajem takmičenje svima,

ko će više vezati snopova«, i vratio se 5

na mjesto tako brzo da mu ni lica

nisi mogao zapamtiti. Za njim mlađa a

komunistkinja, brzo, vojničkim ko- ~

rakom i umiljatim glasom: ona će kr stati žito i noću samo da sve bude na vrijeme. Onda je vazđuh presjee

kao zelenkasti kačket, pred nama a zaigrao pramen od sunca izblijedjele

kose: još jedan komunist »đaje tak-= :., Ž

mičenje Tomi i grupama« i za njim se ”kod stola pojavila kvađraina figura Pandže, lavlja glava se zatresla; »Ja zovem Batinića na 450 hvati — leset hvati đajem mu fore i stići ču ga nn fristotom hvatu!« rat

Dignuta ruka i oštro lice starca ko~

muniste za trenutak umiruju salu: — ...i povrtlari će ići u kosidbu. Po zivam članove Partijei vanpartijce đa

ne zapuste ni sadnju jcr sve treba —

da bude u ređu... — Dajem „takmičenje svim hoće đa se jave, — isprsio se h

ojt

vo jedan temeljan mlađ zadrugar iz o h

Treće ratarske i učas opet naclekitrisao sve.

— Kolika ti je obaveza?

— Sam ja -- četrđeset jutara!

— TI hal Ne može! Sta sz prsiš uta. man...

A onaj iz Treće zaletio se i zabio kao dilo u masu pa stao pred nevjernog Tomu: »ŠSta — ih! Uzjaši mi i ti na ramena pa ću i s tobom da pokosim — da vidiš!«

I pokosiće — da vidiš!